Naš narodni život

ПОСИЊЕЊЕ. 89

пас, те једним крајем опаше синка, а другим себе, па пред свједоцима или судом рече: „Ово је моје дијете, и ја му послије моје смрти остављам све моје.“ ! У срезу Бољевачком, у Србији, посињење се врши у цркви. За то има и нарочита молитва, коју ваља свештеник да очита. Поочим стане десно, а посинак. лево, обојица са запаљеном свећом у руци. Свештеник стоји испред њих и чита им молитву за усиновљење. Кад свештеник заврши читање, посинак падне пред поочима, а овај га петом десне ноге додирне по врату говорећи: „Днес син мој јеси ти, аз днес родих тја.“ За тим обема рукама узима посинка испод пазуха; подиже га и љуби у чело, а посинак њега у руку“ — Стојана Чупића, познатог јунака из устанка под Карађорђем, посинио је неки Страхиња Чупић из Салаша Ноћајског тиме што га је „провукао кроз своју ногавицу (као да би га био и родио)... и држао га је после као да му је пао од самога срца“ 3 — У селу Негбини, у Ужичком Округу, по приватном сазнању, веза између нових родитеља и посинка симболички се

одељених из задруге, „а док је ко у задрузи, те у другијех чланова има дјеце, не посиновљује никада“ (У. Вост5с, Хбогп. 304). Није, међу тим искључено да је у нас увек, поред задруге, било и инокоштине. Задруге су се, уз буди каквих разлога, делиле или редуцирале у инокоштине. Наша је инокоштина, као што је В. Богишић показао, представљала увек нови заметак задруге (О облику названом инокошшина у сеоској породици Срба 1: Хрвата). Да би се из ње развила задруга потребна су била деца, нарочито мушка. Да би се до њих дошло кадаих нема, морало се доћи на мисао о посињењу, исто онако као што су на њу из, истих или сличних разлога, дошли и други народи. Баш кад би се претпоставило да у нашој далекој старини и није било инокоштине, мисао о посињењу могла је доћи чим се инокоштина појавила. Мисао о посињењу није, дакле, специјални изналазак једнога друштва, већ је то једна од општих мисли народа, која се свуда и увек јавља где год се створе потребе да се јави. И као код што су исти услови довели код различитих народа до исте мисли 0 посињењу, тако исто није било тешко доћи и до исте мисли о симболизирању посињења, које се, као што смо видели састоји у симболизирању порођаја.

1 У. Востајс, Хбогтћ 306—307.

2 Срп. Ешн. Зборн. ХЛ, 301—802

8 М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи. 835.