Naš narodni život

92 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

цеговини „код свечаног посиновљења, домаћин окупи све оближње своје кумове и пријатеље и сву своју родбину и родбину дјетета које хоће да посини. Све је као о крсном имену. Ту се постави софра, а не смије мањкати ни поп, те славе ко крсно име или свадбу. Ту се напијају здравице као и о крсном имену и честитају домаћину сина“.

Најзад, у многим се крајевима, јамачно по одредбама писаних закона, посињење утврђује и писаним уговором. У Котарима и Буковици, у Задарском Окружју, раније се посињење вршило само усмено, „пред свједоцима и задавала вјера“, али је доцније уобичајено да нови отац посинку „законито писмо учини код биљежника.““ О посињењу у Србији говоре параграфи 136—149 Грађанског Законика. По параграфу 145 за посињење (које се у Грађанском Законику зове усвојење, а то је, по народним појмовима, нешто сасвим друго) „свагда је нуждан и писмен доказ, који ће свештеник и кмет почем испитају да ли је случај усиновљења и да ли какве препоне нема, потписати и (обе) стране ће то суду свом окружном ради потврђења поднети.“ Јамачно због тога се у Србији, приликом посињења, праве и писани уговори. У Срезу Бољевачком се прави уговор, у коме се посинак обавезује да пе у свему слушати поочима и помајку и да ћеиху старости чувати и неговати, а поочим да ће све своје покретно и непокретно имање оставити посинку. Уговор потврђује општинска власт, а свештеник, пошто изврши обред посињења, напише на уговору да је обред извршио и удара црквени печат, Исто је тако и у Срезу Омољском.“

=

Улазећи у кућу поочима посинак прекида сваку везу са кућом својих родитеља.

Л. Грђић-Бјелокосић, Из народа и о народу |, 210. М. Востас, 2богтак. 306. Срп. зборн. ХТМ, 302; Х1Х, 270.

о