Naša književnost

љике, који би, снимљени на лицу места (рецимо у гаражи у Гробљанској улици која је стварно запаљена за време окупације), и допуњени са неколико графичких назнака, уметнички обухватили целу ту храбру диверзантску акцију и послужили, као појединост која је добила свој пуни уметнички па према томе и типични смисао, за снимање читавог низа диверзантских акција те врсте, обављених у Београду крваве и поносне 1941.

Да је требало поћи тим путем посведочено је у самом филму „Београд“ са оно неколико непосредних снимака подрума злогласне београдске главњаче, Те слике, на којима се не појављује живи створ, већ се нижу пред нама само зидине, ходници, вратнице и тајни канали, — дакле аутентична места где су мучени и убијани најбољи синови наших народа, остављају на гледаоца снажан и потресан утисак, што не би био случај да је и овде монтирана почетнички наивна сцена са невештим глумцима и на брзу руку напабирченим реквизитом. У филму „Београд“ учињен је и један значајан пропуст. Од сцена које нам приказују прве дане напаћеног Београда нагло се прелази на јесен 1944, на операције за његово ослобођење. Пропуштено је, дакле, да нам се прикаже мученички живот стотине хиљада становника престонице за читаве три године оку“ пације, и то је у многоме окрњило замисао редитеља да оствари широку илустрацију Београда „од првих дана понижења и патњи до првих дана слободе.“

Специфична филмска уметничка средства изражавања нису у филму „Београд“ довољно искоришћена. Прелази од слике на слику често су претерано одсечни, механички и примитивно изведени; нема оних широких, готово епских претапања слика у слике, са толико успеха примењиваних од совјетских режисера. Камера се често слеђује и без потребе умртвљује на предметима и ликовима, или крене вратоломном брзином, дозвољавајући да се само овлаш задржимо на предметима и ликовима на којима би наше око желело дуже да застан=.

ФИЛМ „КОРАЦИ СЛОБОДЕ“ (Производња Државног филмског предузећа Југославије. Редитељ Радош Новаковић).

Филм „Кораци слободе“ наставак је филма „Београд“. Читав низ момената, снимљених непосредно из живота и међусобно повезаних, даје нам симфонију рада наших народа који су, одмах после победе над непријатељем, одушевљено и са пуно замаха закорачили путем обнове и изградње наше порушене и опљачкане отаџбине. Филм се завршава апотезом — прославом Првог маја у Београду.

Остварење филма „Кораци слободе“ било је. у исти мах и лакше и теже него остварење филма „Београда“. Режисер Радош Новаковић и његови помоћници нису морали да прибегну уметничким реконструкцијама, — без којих се филм „Београд“, како је замишљен, није могао остварити, — јер су на лицу места, готово на сваком кораку широм наше земље, располагали богатим избором врло снажних момената за свој филм. Али како је редитељ Новаковић тежио да створи идејно повезану целину само конструктивног (позитивног) вида стварности, немајући намеру да се служи контрастима, он је морао да се одрекне оног лакшег начина режије који свој успех гради баш на ефектима филмских контраста, па је услед тога Новаковићев посао у многоме био отежан.

У брзом, одговарајућем темпу, кроз цео се филм осећа снажно и полетно

откуцавање радног била покренутог великим, слободним и неисцрпним срцем наших народа. За један уметничко-документарни филм лепша и захвалнија тема није се могла изабрати. Никада на нашим њивама и у нашим шумама људи, жене и омладина нису са толико воље и радости приступали раду; на нашим друмовима и дуж железничких пруга никада људи са пијуцима у рукама нису тако сложно и ведро обављали тешке послове, нити су наше радионице, фа-

алеје Јо

ВИ а

ве

аи ан, ак“