Naša književnost

брике, штампарије, бродоградилишта и школе запамтили дане који би могли | да се мере са одушевљеном и пожртвованом данашњицом. . |

Симфонија тог радног полета била би потпуна да се режисер потрудио да зађе дубље у нашу земљу и да је у свакој федералној јединици снимио бар по Један пример те велике љубави народа према напаћеној домовини, љубави која се данас у сваком крају Југославије исказује кроз беспримерне напоре да се што пре залече отаџбинске ране. Новаковић се, међутим, није много удаљавао од Београда и Загреба. Он се преварио ако је мислио да ће умешношћу моћи да замени своју непокретљивост, јер су у филму, захваљујући само тој режисеровој инерцији, настале осетне и неопростиве празнине. -

Свестан и сам тог пропуста, режисер Новаковић покушао је вештачки да попуни празнине и да заокружи своје дело. У ту сврху служио се понављањем истих или сличних сцена, да бисмо добили утисак да су ове снимљене у разним крајевима земље. Осим тога он је намерно изостављао недвосмислене податке на основу којих бисмо могли лако и непосредно да утврдимо ком крају који снимак припада, и да констатујемо, наравно, да је територија коју је режисер прешао са својом камером далеко мања од оне коју је требало прећи за успешну реализацију једног тако широко постављеног документарног филма. Последица ове режисерове тежње да прикрије своју немарност била је извесна пометња у филмској радњи која је неизбежно морала да наступи услед понављања истих или сличних сцена, а то је опет проузроковало заморну расплинутост филма, нарочито у његовом другом делу. С друге стране, режисерово избегавање да нас јасно и недвосмислено упозна са покрајинама у којима је вршио снимање, довело је до делимичне безличности филма, који је у многим сценама изгубио јасну и светлу физиономију на коју је имао пуно право.

Што се тиче саме технике снимања и онога што смо већ назвали искоришћавањем специфичних филмских могућности уметничког изражавања, са задовољством констатујемо да би било погрешно и непргведно третирати филм „Кораци слободе“ као дело почетника. Новаковићева камера је жива, она је у сталном покрету. Са много укуса, зналачки и интелигентно, режисер Новаковић рељефно извлачи из стварности њен најузбудљивији лик. У филму „Кораци слободе“ готово нема, тако званих плитких слика, које без дубине и позадине беживотно трепере пред очима гледалаца. Прелази од слике на слику су природни, често на завидној уметничкој висини. Морамо ипак да замеримо редитељу на његовом претераном угледању на устаљени филмски „жанр“, на већ клишетиране филмске ефекте као што су: снимање облих брежуљака иза којих се појављују групе раздраганих људи, задржавање снимка на точковима локомотиве, снимање, тенкова одоздо итд. Све је то употребљавано и злоупотребљавано још | пре више од десет година. Филмска уметност не трпи тапкање у месту; она се још увек налази у стадију брзог тражења савршеније форме изражавања.

Темпо којим се филму „Кораци слободе“ ређају сцене и слике нешто је | бржи него што би то требало да буде. Вероватно из бојазни да не буде доса- | дан и да не замара публику (једини можда знак да пред собом ипак имамо режисера-почетника), Новаковић је пустио да му камера просто галопира преко | сцена које су то најмање заслужиле. Врло је велика штета, на пример, што нам | није било дозвољено да дуже гледамо срећно пронађене детаље у сценама које нам прикавују децу у обданишту и у пионирском логору, као и врло лепо снимљене ликове наших ударника. Исто важи и за детаље у првомајској поворци, које је требало у мирнијем темпу сачувати као живи доказ о томе како је слободарски Београд први пут у својој историји прославио велики празник рада.

СОВЈЕТСКИ ФИЛМ „СУВОРОВ“ (Производња „Мосфилма". Редитељи: Пудовкин и Дотер).

Историја може да нам се претстави као маса случајних и неповезаних догађаја, који не подлежу никаквом закону. Ни највештије састављене предрат-