Naša književnost

ВИ а рат ја | РЕД и Цу зле за ~ За Пра а те

Књига 8 | па 39

бринутог и болесног човека. Дечак је размишљао да ли је то горе и опасније или боље и повољније по њега. У исто време он се и дубоко клањао и мрмљао нешто као „молим, господине професоре“, и споро и неспретно размотавао белу хартију. Професор, утучен и мрзовољан, није га ни погледао. Узео је књигу, ударио њоме по длану леве руке, погледао број на повору, затим црвеном писаљком прецртао дечаково име у списку, а књигу положио на остале које је пре тога примио. Не дижући погледа, професор пружи руку за наредну књигу, али је дечак стојао као омађијан пред њим. Тек кад га онај друг иза леђа одгурну и пружи своју књигу, он се уклони у страну и неодлучним кораком, полагано и опрезно, као у сну, у једном од оних снова у које човек не верује ни у тренутку док их снива, пође ка вратима. По леђима је осећао језу и очекивао као поуздано да ће га викнути по имену и дозвати натраг. Тако је изашао. Управо, више су га изгурали ђаци који су излазили и улазили у библиотеку.

Као у сну, једнако са језом по леђима, и једнако очекујући, неминовно очекујући, да ће га неко зовнути да се врати, прошао је широким ходником у ком је висила црна табла са именима срећних који добијају писма, и коју сада није ни погледао. Запутио се једноличном улицом, по мокром и прљавом снегу. Не, нико га није звао. Шта се десилог Десило се највеће чудо: да се ништа није десило. Све је прошло природно и једноставно. Све је срећно и добро решено. Нема више покварене књиге ни страха од одговорности и казне. За цело време његовог мучења, он је сва могућа решења предвиђао и замишљао до ситница, само не ово и овако. Затегнутост која је у њему трајала и расла месецима, сад је одједном попустила. Напетост је сва одједном попустила. Као да сва она страховања и слутње нису никад постојали ни мучили га. Све је одједном збрисано и заборављено. Осећао је да би требало да се радује, да кликће од весеља што је све овако неочекивано добро прошло. Да, требало би да се радује, можда се стварно и радује, али у тој празнини која је услед наглог и повољног решења одједном настала у њему, не може та радост да нађе места ни одјека.

Радује се, али се вуче улицама као испребијан, као после болести. Обузима га осећање неразумљиве ганутости. У грло му се пење безгласан јецај и ту поиграва са сваким кораком. Идући тако, споро и збуњено, дође кући, уђе у своју собу и по први пут после толико времена отвори слободно и не обзирући се ни на кога свој ковчег, Бацио је. брз поглед на место на ком је толико месеци стојала та страшна књига, затим је затворио ковчег и сео погружен на њега,

Тако је седео дуго, занесен, погнуте главе, са лактовима одупртим о колена, са грчевито преплетеним прстима, као неки зрео и пре-

морен човек који се потпуно предаје кратким тренуцима одмора и затишја.

Ш ИВО АНДРИЋ