Naša književnost

О Толстоју : 41

дио из дубине својих векова. Толстој не увеличава Кутузова, не прави од њега тајанствено и неразумљиво божанство. Он је онакав какав је могао бити: прост, тих, непосредан, ћутљив, и живо будан и енергичан, Њега народ осећа, а он народ разуме. И у оном метежу, оном отступању у коме се напушта и Москва, народна светиња Русије, он изгледа сићушан у својој старачкој кабаници, али из те ћутљиве појаве, тако реалистички живе и тако присне, плени величина снаге и духа руске историје. Војска, народ имају вере у тог старца, у тог свога оца, да ће његово срце и ум победити све тешкоће и надвладати катастрофе које су запретиле земљи.

Огромне масе, узбуркане у вихору најезде, крећу се кроз пространства „Рата и мира“ и плаве личности које се помаљају и губе у општем виру из епизоде у епизоду. Скупио се сав руски народ око старца Кутузова и проналази све могућности да аждају најезде што више онеспособи за даље продирање у земљу. Појављују се у „Рату и миру партизански одреди који нападају неустрашиво позадину Наполеонове војске, изненађују уморне освајаче, искрсавају тамо одакле им се нико не нада. То су зачеци оних потомака који ће доцније у великом отаџбинском рату против фашизма одиграти грандиозну улогу у одбрани народа. „Рат и мир“ се због тога укључује у народну борбу, даје потстрека и охрабрења, даје витешке примере као што је онај најмлађег Ростова, дечка који храбро по линији срца хоће да помогне избављењу свога народа. Оне епизодне личности у „Рату и миру“ које заклања кнез Андрија Болконски хероиком своје патње и унутрашње трагедије постају у овом рату оно што јесу: делови, анонимни делови народа који је решен стихиском снагом своје историје и своје величине да дрског освајача избаци из земље и да га-за његов гнусни и злочиначки подухват казни и уништи.

Као што су Суворов и Кутузов на другом терену, тако је и Толстој отац у области духовне снаге-Русије. Он се тако и осећа, као наследник свих оних древних, нешто изузетних и особењачких ликова које је дуж својих романа изнео као стародавне, готово епске типове руске земље. И у њему као да су се оваплотили ови преци, као да су ударили печат својих снажних физичких и психичких личности. Посматрам његову фотографију из дана када је живео сличан нововерском пророку у својој ћелији која се у његово доба са страхопоштовањем називала Јасна Пољана. Широка, масивна, избраздана физиономија. Поглед левог ока сече, стреља иза скупљеног, затвореног лица. То око испитује, неповерљиво, спремно да ухвати у некој лажи или у каквом другом неделу. Поглед десног ока међутим отворен, замишљен као забринут над лицем које сече дубока бразда — дубоко искуство живота. Нема осмеха, ни озарености, али ни пораза на томе лицу. Само бела брада, која вунасто пада, сведочи о ширини духа, племенитости. Она својом питомом, очинском бојом закриљује и као озарава десну страну лица дубоко мисаону, леву страну лица спремну на скок из