Naša književnost

202 2 ___ Наша књижевност

оброцима и постељи. Али Вуку се хитало да ме обавијести зашто је, мимо договора, стигао тако брзо. Рекао је да се сам постарао о пушци: сеоски учитељ и домаћин Новица Џудовић, који је првог дана устанка, од љекара-љотићевца, добио увјерење да је болестан и не-

“ способан за ратну службу, имао је скривену крагујевачку брзометку, 5: коју је Вук јутрос видио у њеном скровишту. Дјечак је био мишљења

да учитељу треба пушку одузети,

Учитеља Новицу Џудовића, који је већ петнаест година службовао у свом селу, живећи на очевом имању, разликујући се од богатијих сељана само по шеширу, ципелама и узречици „факат-чињеница“, — познавао сам прилично и прије рата, а нарочито сам га упознао послије слома, када сам се, након десет година, вратиоу своје село. Прије рата то је био човјек који више ради на свом имању него у школи, подиже воћњаке, гаји свиње, пече ракију, кисјели рибанац и туршију, забрањује надничарима да пјевају на раду код њега, псује се и суди са сељацима око међа и потрица, гимнастику сматра главним школским предметом, а за вријеме избора позајмљује новац и ракију владиним кандидатима, на које се послије тужи како су га преварили и опљачкали. У априлским данима избјегао је мобилизацији, пресретао је војнике који су се повлачили с албанског фронта и куповао од њих ћебад и кабанице, говорећи да јачега никад не треба љутити, него му се ваља умилити и склонити с пута. Послије њемачког напада на Совјетски Савез постао је јако ратоборан, окупљајући на вечерње сједјељке неколико сељака и бивших жандарма, пред којима се завјетовао да ће, чим Италија почне да врбује добровољце, бити први црногорски добровољац за борбу против бољшевизма, Када је једног јутра, послије такве сједјељке, нашао три пушчана 5 ___метка како, као три војника, стоје на прагу његове куће, он је то Е- схватио за пријетњу, увио је метке у марамицу и отишао у караби| · њерску постају, показујући сваком познанику шта је нашао, пријетећи да ће све то „платити комунисти“. Слутећи устанак, он му се супротстављао свим средствима. А кад су се људи око њега наоружали, извадио је љекарско увјерење о неспособности за ратну службу. — Било је, дакле, јасно да таквом човјеку треба одузети пушку, јер пушци се, — како је говорио Сава Ковачевић, — у устанку не може дати ни отсуство ни боловање. И ја сам увео Вука у собу да му напишем позив који ће однијети Џудовићу. Послије мајоровог питања: „Па зар тај још увијек гњави“, и послије Вуковог одговора да сад и сељаци „могу сами одлучивати шта ће да раде“, — високи капетан је, ћутке, написао позив и Вук је отишао у Џудовићев заселак. Вратио се брзо, саопштивши да учитељ неће доћи, јер тврди да је болестан.

— Показао ми је љекарско увјерење. А овамо, по цио дан натапа свој кукуруз редовничком водом, коју сада нико други не тражи. Бос је и има до кољена чизме од глиба Ја сам му на растанкку рекао да ће пушку ипак дати! — завршио је Вук.

а

МИ зе