Naša književnost

и 2: 5 (5 уз Дјечак из Пол

Новица Џудовић је послије тога прекрио своју пушку. Вук, који је то провјерио и нама саопштио, пронашао је помоћу учитељевог сина пушку у новом скровишту, па је опет дошао у станицу гдје смо се споразумјели да с њим пођу два три наоружана човјека, да по-' зову Џудовића, да га одведу на мјесто гдје је сакрио пушку од устаничке власти и да му пушку одузму. Било је само питање — ко да пође. Оно неколико стараца што су се, не скидајући као дјеца пушке с рамена, мотали по селу и сједјели пред празном сеоском кафаном, нијесу одбијали овакве задатке, али их нијесу ни извршивали, негс су послије говорили да је боље да то изврше војници, и то „инокрајци“. Бивши командир станице већ је био постао „пратилац офидира“, и он не би ни отишао ни извршио овај задатак. Морало се причекати да наиђу два три курира, па су они пошли с Вуком.

_ Тога дана око подне дошла је од Плава колона избјеглица, већином гологлаве и босе дјеце и жена које су ишле убрзано и усправно, као да немају кољена и као да су им табани од дрвета, Избјеглице су донијеле вијест да горе црногорска села око Плавског Језера и да су их запалили италијански и муслимански фашисти. Тада је почео да дува густ вјетар, дижући прашину с путева и траву с непокупљених откоса. Он је донио тешки мирис пожара. Затим су, као по неком закону да паљевине и бјежаније иду заједно с вјетровима и непогодама, наишли тешки и мрки облаци, који су се спустили на околне планине. Требало је хитати са смјештајем избјеглица и ја сам позвао у помоћ не. колико сеоских жена и дјевојака. Брзо смо се доогворили да избјеглице смјестимо по кућама чији се мушкарци нијесу мобилисали, а остале по најближим сеоским домовима. На излазу из станице жене је већ сретала ријетка коса киша, и оне су одлазиле на посао трчећи, покривајући главе марамама, пљескајући босим ногама о мокру утабану земљу.

Ускоро је хука јаке, косе кише прекрила и угушила све друге звукове. Нијемо су падале зелене шљиве и лишће с грана. У соби се смрачило и постало је суморно, тијесно. Пошто су официри били пошли у среско мјесто, на конференцију коју су, на питању ко треба да образује позадинску власт, сазвали неки бивши југословенски чиновници, био сам сам у станици. Ријешио сам да се спремим и да, тек малакше први пљусак, пођем према: Плавском Језеру. Али, чим се пљусак стишао и чим су се поново зачуле стрехе, млин, лишће по којему падају капље, — наишли су Вук и курири. Пред њима је, хитар, одјевен у прно обојадисану југословенску војничку униформу, ишао учитељ, покисао, висок и сувоњав, дугуљасте главе, шире при дну него при врху. Ушао је у собу повјерљиво и пословно, рекло би се да је ту био прије пола сата, кад смо се договорили да пође по пушку и да се јави. С врата је пружио руку на поздрав и почео да говори.

— Какви су ови ваши момци — не дадоше стати док киша прође, — рекао је тоном учитеља који би и да покуди и да похвали ђака