Naša književnost

>

Дјечак из Полимља |

Вративши се, одмах сам видио Вука. Предложио сам му да више не чека на пушку, него да се прихвати другог посла који је био исто тако важан, При ликвидацији непријатељског гарнизона били смо заплијенили шест коња. Један од њих био је рањен и липсао је истог дана, а један је некуд нестао. Остала четири вукли су.се по селу, гладни и напуштени, употребљавао их је ко је хтио и за шта је хтио. Рекао сам Вуку да их прикупи у једној штали, да их тимари и храни — требаће нам за курире, превоз хране на положај и ко зна за шта не. Вукове очи на тренутак су необуздано синуле, видјело се да воли коње. Али, суморност се одмах вратила на његово лице, и он је рекао да коње може чувати ко му драго, а он би хтио друго. И отишао је, замишљен, подижући косу с чела.

Дан послије кише био је ведар и сунце је сјало с отворених прозорских стакала, с кровова, са сваког листа и травке. Носећи наше прве радио-вијести, да би их истакао на табли у средини села, пролазио сам између лијепих двокатница, разбацаних на простору око ушћа бистре горске речице у Лим, око раскрснице два пута и око моста на малој и моста на великој ријеци, Наједном видим: пред шталом бившег претсједника општине, који је вршио исту дужност и послије окупације и побјегао пут Цетиња чим су пукле прве устаничке пушке, сједио је Вук и разговарао с омањом, мршавом женом, која је била повезана бијелом марамом, а о рамену је имала торбу, у руци каблић. Вук је сједио поред отворених врата штале, преши-

вајући коњски колан који је држао међу кољенима, Задубен у по-

сао, повијен, он је с времена на вријеме подизао очи и нешто тихо говорио жени. Кад сам им пришао сасвим близу, жена је, спремајући се да крене, рекла:

„Па добро, Вуче, нека и што сам ја сама, и што си овце оставио, али ће ти се, богами, отац љутити. А шта ћу ја да му кажем» Он ће опет рећи да сам те ја пустила...“

Спазивши ме, Вук ме суморно погледао и наставио је да боде шилом, мичући уснама. Жена се окренула к мени, спустила је каблић на земљу и поздравила се, смјерно као да је тек удата. По облику њене главе, нарочито по њеним уснама, погодио бих да је Вукова мајка и кад је не бих од раније познавао, Она је била родом из једног племена у околини Плава, које се готово истражило у чифчиским сукобима с плавским беговима. Рекавши да је сишла с планине како би однијела мужу на положај храну и преобуку, поново је узела каблић у руку, погледала још једном сина и припитала хоће ли остати, па је пошла. На растанку се обратила мени:

„Па кад ради, нека га, И нек вам је срећно ово што сте почели...“

Пред овом тихом, смјерном женом која је преузела бригу о кући и стоци, и сада носи храну мужу на положај исто онако као што ју је носила косачима, пред њеном искреношћу и њеном љубављу према сину, ја сам још једном тешко осјетио све жртве и патње које ће

1

А али 5