Naša književnost

пио урне

ЕМ С

ДА У Њ

Ма АЕ

ви 1

КУ АЕ

4 +

206 - 5 Наша књижевност

народ неминовно поднијети у борби за слободу, па сам јој нешто о томе и рекао, збуњен као да се извињавам за неку личну кривицу.

— Хоће, хоће, биће свега. Али нама зло није ново, а дако најзад буде и мало добра, — рекла је она и отишла, вајкајући се да је много зачамала. Иза ње је све постало тихо и некако тужно, чуло се само како у штали, иза Вукових леђа, коњи хрскају траву и фрчу од росе која им из траве иде у ноздрве.

Вука сам м даље виђао често. Долазио је да пита гдје да коси за коње и тим питањем ме је заиста збунио, јер око нас су биле само сеоске ливаде, а у њима нијесмо хтјели косити. Вук је тада отишао без одговора, па се након сат-два вратио и рекао да је по његовом мишљењу ствар једноставна: треба косити у ливади претсједника општине. Послије тога долазио је да се жали на курире који стално гоне коње у галопу, а гдје чекају — вежу их за лијеску или за ограду, нити их хране нити поје. Видио сам га како, сав знојав и брашњав, обигравајући око запреге, товари у кола хљеб из пекаре и торбе сеоских жена и дјевојака које су слале храну на положај. Затим је долазио по писмено наређење да никоме не може дати коње на послугу, ако тражилац не донесе одобрење „штаба“. Једном сам га затекао како, испред штале, храни гривастог алата, пружајући му руком струкове дјетелине. Коњ поједе дјетелину до Вукове шаке, па му онда њуши прсте, Вук се сагне за другу руковијет, а коњ га њуши по потиљку.

Изненада, на нашем фронту наступиле су тешке промјене. Истог

дана кад су се војнички и политички руководиоци из читавог среза

били скупили на савјетовање у варошици, и кад на нашем положају није било ни Јововића ни искусних и познатих другова, Васо Лабан, бивши црногорски официр и југословенски пензионер, држећи, с једном устаничком четом, положаје близу Плавског Моста, повезао се с италијанским и муслиманским фашистима па је, тврдећи да ће повести преговоре о неутралности муслимана, отишао у Плав, састао се с италијанским командантом и с фашистом Феровићем, потомком старих плавских бегова. Ту су се договорили да он узбуни наш фронт — како би се изоловали комунисти, па да послије Италијани, албански и црногорски „националисти“ почну заједничку борбу против комунизма, Васо се вратио у сам сумрак. Он је борцима, уморним и ненспаваним, забринутим због неизвјесности ситуације и свадљивим због несташице дувана, испричао како од Подгорице иде огромна казнена експедиција којој нико не даје отпора и која никоме не чини зла. Напоменуо је и о великој снази и наоружању Италијана и муслиман“ ских фашиста у Плаву и Гусињу, и о дванаест албанских барјактара који стижу Плављанима у помоћ. На крају је рекао да италијанска команда и плавски бег не траже од нас ништа него да се повучемо на црногорску границу од прије 1912 године, да се разиђемо кућама

"како би нас казнена експедиција нашла мирне и невине, а они од