Naša književnost

Наш књижевни језик МЕ 219

осталих народних умотворина. У тим делима имали смо већ развијен и обрађен језик. То је био, у ствари, већ књижевни језик“, ако се тако може рећи, неписане књижевности једног народа. Он се развијао неколико векова док није дошао до нас у оном савршеном облику који он има нарочито у четири прве књиге народних песама Вукових, Тај, тако савршени језик дао је духовну снагу Караџићу да смело тврди да народни језик који он уводи у књижевност има заиста савршенство књижевног језика; да може послужити за све врсте књижевности и све области једне културе. Када је Јосиф Добровски одговорио Миловану Видаковићу да језик простог народа не може бити одмах и књижевни језик, и када је Видаковић то и изнео у своме одговору Вуку, против Вука и Вукових начела, Вук је сасвим умесно приметио да се то не може односити на онај књижевни језик којим он пише и којим су испеване наше народне песме, јер је то био, у ствари, већ готов књижевни језик. Он је и заиста имао све елементе књижевног језика: дугу традицију и многостручност учешћа у њој народних стваралаца.

На тај начин Вук Караџић је проширио на цео наш народ — његов властити „књижевни језик“, дајући тако народу могућности не само да прати у потпуности књижевност која се стварала, већ и да стваралачки и даље учествује у даљем развитку њена језика. У томе је било велико јемство да се наш књижевни језик мора позитивно развијати и ићи стално за великим: потребама културе која се тек стварала. Он је, дакле, демократски и по своме пореклу и морао је остати демократски и по свом даљем развитку. Отуда је и велика слобода у његову стварању и велика гипкост у његову развитку. Њиме је управљало и требало је и даље да управља непомућено народно језичко осећање које се увек руководило стварним језичким чињеницама и стварало увек изнова кад год би то устребало.

Народноослободилачки покрет и у књижевности, као и на бојном пољу, увео је у линију нове, свеже народне снаге. М поред тога што је међу тим снагама било доста и књижевно неопробаних дотле, или још недовољно књижевно израђених, оне су мобилисане, у ствари, са оног подручја које је и чинило основицу, стварања нашег књижевног језика и у време Вука Караџића. Место рушења или обарања осетио се, напротив, прилив свеже крви. Појављују се на више места нове снаге, али остају у великом кориту књижевног језика. То показује да се наш књижевни језик још није био удаљио толико од своје народне матице колико је то било са руским књижевним језиком према руским народним дијалектима. Јер је наш језик нешто друго по своме пореклу од руског књижевног језика. Пушкин је освежио чистом народном струјом књижевни језик свога времена, то је истина; али је његов језик ипак логичко продужење језика Ломоносова, Третјаковског, Кантемира, Фонвизина, Карамзина и осталих писаца осамнаестог века, Вук Караџић, са народним умотворинама и својим народним језиком, стоји усамљен на почетку ХТХ века, без непо-

447