Naša književnost

218 ; Наша књижевност

и демократска реформа Караџићева у области културе морала чекати педесет година па да буде у потпуности примљена у нашој земљи. И после тога времена она није могла добити одмах онај замах који би одговарао њеној унутрашњој вредности, За педест и више доцнијих година, иако се у правцу развитка књижевног језика отишло несумњиво унапред, у правцу књижевног правописа пре се назадовало. Поколења која су га прихватила на различним странама у којима наши народи живе нису се могла ослободити прошлости онако како је то тражила реформа Караџићева, већ су гледала да ипак по нешто од ње спасу. Отуда је дошло оно враћање историског правописа у неким случајевима где томе по принципима Караџићева правописа није било места; отуда је и задржавање и неких Караџићевих колебања тамо где је савремена наука сасвим начисто са тим да и њима, у ствари, нема места. Зато је једна од дужности савременог поколења да славну Караџићеву реформу потпуно доврши у свима појединостима њеним.

Као што је већ напоменуто, знатно боље стојимо са књижевним језиком нашим. Његова је основица народна; али не онаква каква је у свима крајевима нашег народа. Књижевним језицима обично служи као основица извесна област земље дотичног народа. Тако је било са талијанским језиком (Тоскана), тако је са француским (Ил-деФранс), тако са руским (Москва) и т. д. Наш језик према народима нашим и областима у којима живе — има више таквих области: средњу и северозападну Србију, Војводину, Славонију, Босну и Херцеговину, западну Црну Гору, Далмацију (без острва) и Хрватску јужно од Купе (без острва). Наравно, све то у најопштијим цртама, Другим речима, као основица нашем књижевном језику послужиле су оне области у којима се говори углавном онако како је писао Вук Караџић. Познато је да је допуштена само једна разлика међу народним говорима, употребљаваним у књижевности свих тих области, — употреба, место старог звука „јата“ (5), двојаког изговора (као е или је, ије: вера, век или вјера, вијек). У свему другом наш књижевни језик је уједначен, и то тако да одговара особинама језика Вука Караџића.

Тако се тај језик и развијао за ово сто и тридесет година, добијајући у различним средиштима народним и понеке локалне особине. Али на више места дошло се до потпуног остварења основне тежње која је била у самога Караџића: да се наш књижевни језик развије у духу оних књижевних начела која је изнео Караџић, а не на основу ропског подражавања само ономе што је он писао. Тако се развила разноликост стилова и начина писања код нас. Отишло се знатно даље од начина Караџићева, иако Караџића у његову начину нико није престигао. То је било сасвим природно јер се култура наша развила и разгранала, па је свака њена област тражила донекле и свој језик, Она се тако и даље развија.

Наш књижевни језик заснован је на народном језику, то је истина; али на народном језику наших ненадмашних народних песама и