Naša književnost

Гари

220 Наша књижевност

средног наслона на војвођански књижевни језик ХУШ в, а тек у даљем сродству са језиком Матије Дивковића, Матије Рељковића или Ивана Гундулића. Зато су и поколења ХХ века која су поникла на Караџићевом тлу, узетом у широком смислу, могла са успехом да наставе његово дело увек када су имала у себи довољно књижевне снаге и уметничког смисла. Јер се не треба варати у једном правцу: и књижевници из народа, ма како била чиста језичка средина из које су поникли, морају бити и сами даровити тумачи тога језика, баш у језичком смислу, ако хоћемо да буду прави творци језичког развитка нашег изванредног језика. Епопеја наше борбе против тирана ма које врсте, разасута данас у белешкама, дневницима, скицама, потезима, песмама, и засебним доживљајима, још недовршена и у главним линијама, — већ допушта да се наслуте и нове стране и књижевног језика. Али данас је још рано говорити о томе. Једно је јасно: да је наш књижевни језик из велике борбе нашега народа изашао светла образа.

Али сем језичке унутрашње стране, потребно је сачувати и његову спољашну страну, његову „опћениту правилност“, како је говорио Караџић. Мако је она била до извесне мере устаљена до велике народне борбе од 1941-—1944, ипак су се морале још стално износити извесне недоследности у том правцу. На нашу превелику жалост, још од Вука и Даничића, од средине прошлога века и раније до данас, наша књижевна култура није имала онолико успеха колико је требало. Сада се то донекле и повећало. Није, истина, дошло до оне разбарушености која се јавља у понекога појединца, као што бива у свима књижевностима у оваквим временима, али је онај обруч условности који се раније некако одржавао попустио на више места,“ Правилност књижевног језика у границама књижевних облика у делима Вука Караџића — изгледа, на први поглед, врло неодређен захтев. Али када се зна да је он од почетка нашег књижевног језика, т.ј. од првог руководства за њ састављеног, од „Мале српске граматике“ Ђ. Даничића (1850 г.), преко различних других књига наше граматичке књижевности, ушао у нормативну граматику нашег књижевног језика, — онда је то сасвим друга ствар. Истина је да су се иу нашем књижевном језику појављивали каткада двојни облици, а каткада су двојни облици и прописивани, — тако да су тиме стваране тешкоће око његове уједначености; али, наравно, то не би смеле бити сметње уопштавању онога што је примљено као обавезно. Уосталом, и нормативна граматика има свој развитак свугде у свету, па га мора имати и код нас. Главно је да се нека црта развије у највећег дела добрих књижевника једне земље; тада се она, сама собом, намеће нормативној граматици. А увек мора бити у земљи довољно угледног тела које ће потребне промене уводити и у нормативну граматику. Она мора бити израз свога времена, а не окови који ће спречавати да се у књижевност унесе оно што је у њених претставника већ завршен чин и присиљавати развитак књижевног језика, непотребно и угалудно, да се враћа уназад.