Naša književnost

222

Наша књижевност.

она већа него игде другде, јер се у њему стачу претставници свих наших народа и претставници свих крајева наших; сем тога, и наша је престоница на средокраћи наших дијалеката, и то оних који улазе у основицу књижевног језика и оних који не улазе. Да је она у једноликој дијалекатској средини, као што је Ваљево, Нови Сад, Сарајево, Мостар или Дубровник или који други сличан град — било би питање о томе много простије. Наравно, сваки претставник ма којег дијалекта наше земље има права, држећи се опште правилности нашег књижевног језика, да изнесе неку реч, израз или синтаксичну особину свога краја у своме делу ако мисли да се њоме боље и изразитије обележава какав појам. Од тога колики их део књижевника прихвати зависи, да ли ће они постати саставни делови књижевног језика или неће. Али дијалектизми у облицима, у изговору и у акценту руше основне стубове правилности књижевног језика. Како нас они непријатно дирају на сцени, на јавним местима, у школама! Наш је језик необично звучан и хармоничан. Четири изванредна акцента његова дају му"необичну мелодичност и ритмику, са чим се може мерити мало језика у свету. Он је управо украс наше културе. МИ шта бива каткада од свега тога!>2

Томе се мора помоћи. Недовољно је рећи да се школе морају придржавати Вукове и Даничићеве акцентуације, па да се дође до добрих резултата у овом правцу. Треба узети све елементе говорног језика оног подручја на којем је поникао наш књижевни језик и одредити његове основне линије за онога ко хоће да говори правилним језиком нашим. А за сцену и школу то би била и обавеза. Тако је бивало свугде у свету и тако и данас бива. МИ лепота говорног књижевног језика мора се неговати као и писменост. Не тако да она постане извештачена и неприродна, него да се сачува и пренесе на што већи број претставника наше културе. Без тога ми, заиста, нећемо бити достојни изванредне лепоте његове. То вреди и за изговор гласова. Али ту је лакше, јер је ту неуједначености много мање, и она се много лакше може уклонити.

Ново поколење очекују велики задаци и на пољу културе нашег књижевног језика: његово развијање у што спретније, снажније и изразитије средство наше мисли, многостране и многоивичне, и изналажење најбољих начина да се његови кристални приливи сачувају и у говорној употреби. Славна борба најновијег времена дала му је нову животну снагу подижући на сцену нове књижевне раднике, а вредан и напоран културни рад, при оној љубави која постоји у нашег народа према сјајној речи његовој, уклониће у току времена недостатке, који су остали од прошлости а који су сметали да наш језик заиста заузме оно средишно место у нашој култури које му припада и по ненадмашним особинама његовим и по значају његову као незаменљива тумача и сталног пратиоца наше мисли.

Г АЛЕКСАНДАР БЕЛИЋ