Naša književnost

7

МИ АН ДА а ПР КЕ и ИЕ

224

Наша књижевност

примају те епитете и чак с гордим чикањем сами себе приказују као болесно настране, што их, посматране са свакодневног становишта чини смешним људима великих претензија; с гледишта лекара-психијатра, људима душевно болесним; с гледишта социолога, анархи_ стима, не само у области уметности већ и морала; са сва три ова гледишта, декаденти и декадентска појава је штетна, антидруштвена; то је појава с којом се мора борити.

Скренућемо пажњу на важан факт у развитку ове појаве. А то је ово: друштво јој поклања све више и више пажње и, што је још важније, признајући декадентима право на пажњу, издваја између њих обдареније и жудно их чита и прати њихова дела,

Не говорећи о Верлену, кога сада признају за великога песника, потсетићу на Мориса Метерлинка, чије су драме, без обзира на нејасност идеја у њима, прешле преко сцена готово свих европских позоришта; на Италијана Д' Анунција, чији се романи преводе, како се који појави, на све европске језике; на Немца Хауптмана, који је подигао толико галаме својом драмом „Ханела“, и т. д. Го су факта која појачавају важност појаве, увећавају њен друштвени значај, а не треба заборавити да се она, та појава, свуда сматра као штетна.

Скрећемо пажњу читаоца и на факт да су се први декаденти јавили у Француској крајем седамдесетих година, када је победа буржоазије и њених гледишта на свет постала несумњива за све оне који нису заборавили 1789 годину и три сад заборављене речи,) проглашене те године, — речи због којих је било проливено тако много крви.

Буржоазија је победила и одмах је почела стварати себи живот према свом укусу. Створили су јој позориште Пајерон и Сарду; створили су јој поезију апологет, малих осећања и свакодневног жи“ вота, Копе и његов друг, груби материјалист и скептик Ришпен; за њу је стао писати своје романе Жорж Оне, а много јој је помогао да се утврди на основи детерминизма, као на камену темељцу њених гледишта на свет, који личну вољу сравњује с нулом и ставља све у зависност од сплета узрока, жарки проповедник детерминизма, строги материјалист Зола. За њу су створили музику, сликарство и све што јој је било потребно, да би себе могла сматрати културном.

Све је то било дато брзо и све је то још брже прождерала владајућа класа, којој је неопходно потребно било да се што пре снабде каквим било унутарњим пртљагом, јер је Иго још био жив, и крај њега је стајало још много других идеолога, који нису могли равнодушно гледати изнакаживање свега што је заиста лепо и чисто, а за љубав томе новом друштву које је за себе захтевало да све буде што простије, што сивље, не много високо, што не нарушава сан саве

1) Слобода, једнакост, братство,