Naša književnost

9 Е 57 Наша књижевност

побледео, неочекивано је додао: „Хајде да пробамо опет, останите и за друго полугодиште.“ На другом полугођу читали смо и басне и одломке из позоришних комада. Од тада ми је ишло глатко.

Ниједан од глумаца Художественог театра није одржавао и не може одржавати тако изванредно тесну везу са тим позориштем као Москвин. Он је у правом смислу речи глумац-првенац тога позоришта. Одиграо је прву по значају улогу у првој престави Художественог позоришта отворивши прву сезону (1898——1899) тог позоришта, преставу на којој се родила прва зора нове епохе рускога позоришта.

Тип цара Фјодора остварио је Москвин без и најмањег геста трагичне тегтралности; заиста трагични лик ницао је из необично простих интонација, речи, осенчених меким и мало тужним хумором, и душевних покрета готово неприметних по њиховој тихој једноставности и плашљивој скривености.

Више од четрдесет шест година, с малим прекидима, Москвин игра „Цара Фјодора“ — случај какав није био у историји руског позоришта. За то време улога цара Фјодора је добила класичну заокруженост, крајње широку разрађеност детаља, али је унутрашња трагика остала као и раније: високо трагично овде није дано у шумној театралности, већ у тој страшној тишини кад се чује „мишје тапкање живота“ (Пушкин).

Тако је било и онда кад је Москвин прелазио на улоге супротне улози цара Фјодора, на улоге тзв. карактерне и комичне. „Комично“ исто тако не постоји за

Москвина, као ни „трагично“, — не постоји одвојено од „животног“, а „животно“ је за Москвина бескрајно сложено, са много разног смисла, многозвучно: глас је живота богат свим преливима — у њему се „тђагично“ неприметно прелива у,ко-

мично“, у њему се „комично“ прелива неприметно у „лирско“.

Капетан Сњегирев („Браћа Карамазови“ 1910) је код Москвина трагични тип, али би глумац старе театралности у трагедији окренуо главу од њега. никакве трагичне величине, никаквог „геста патње“, а од „трагичног патоса“ није ту било ни трага. Москвин је свесно и безобзирно избацивао то: „Широких гестова Сњегирових нема, код њега не може бити разбацаности. Потпуна карактеристика његове личности мени је у његовим нервозним танким прстима и грозничавом сјају очију.“ :

Избегавајући „трагично“ у улози Сњегирова, Москвин се није бојао онога што се на већ условљеном језику позоришном назива „комично“, скоро „буфдно“, али у свакој дјкинутој речци Сњегирова, у жалобном и смешном помицању његове жуте „рашчешљане“ браде осећао се такав уздржан бол због увреде, да је доиста било трагично и грозно видети како се тај човечић, по речима Достојевског, „тресе“ од велике и праведне своје туге. У том његовом „стресењу“ споља нетрагични Москвин приближава се највећим трагичарима ХЕХ века.

Тачно кроз годину дана — 1911 године — Москвин игра у драми Лава Толстоја „Живи леш“: он је био на сцени први творац типа Феђе Протасова.

„Није имао услове који би баш одговарали типу из високог друштва“ признавао је сам Вл. И. Немировић-Данченко, режирајући комад и предајући улогу Москвину, а то су као у хору понављали многобројни позоришни критичари. Али је сваки пут требало упитати та гунђала, која су се љутила што У Протасову-Москвину нису нашли „господина“ и „аристократу“, да ли су они, мака» и на портрету, видели кадгод Лава Толстојаг Да ли је било много на њему, на његовом лицу иу изгледу, господског и аристократског2 ;

Протасов-Москвин се гуши на свом господском положају У животу, и само његово лице, искрено, отворено, показује као и Толстојево лице, да је пред нама — бегунац из свога животног, прирођеног места, да је пред нама човек неспокојне савести и неспокојне мисли. Лице Феђе-Москвина скоро је увек било

у мучном размишљању, у мисленој узрујаности, или У горкој недоумици. Али

је понекад било озарено осмехом кривца, као северно небо слабом јесењом све-