Naša književnost

тлошћу, и тада би то нелепо лице постајало дивно, а с њиме и цео склол душе тога човека — било је сродно толиким херојима. Л. Толстоја, Глеба Успенског. Корољенка, Гаршина, то је било лице руског човека који иште правду, лице ходочасника за „праведну земљу“ о којој тако истинито и тако наивно прича Москвин-Лука у Горковом „Дну“.

„Ма шта да радим, увек осећам да то није оно што треба да чиним, и увек се због тога стидим.“

Ево сржи целог Феђе Протасова, коју је с тако урођеном финоћом проосећао, схватио и изразио Москвин. То је устрептали унутрашњи стид због оног живота каквим је он некада живео, како га проживљавају сви који се сматрају господарима живота.

Тај племенити „стид“ због празног „сјајног“ живота Абрезгових и Карењиних провлачио се као лајтмотив кроз радњу, говоре, и што је главно, кроз осећања Феђина, који је претекао своје друштво и своју епоху не памећу и вољом, него срцем и савешћу и због тога, једино због тога учинио се непотребним, учинио се „живим лешом.“

Живо се сећам како су се разилазили гледаоци из позоришта после генералне пробе „Живог леша“. Мирно, лагано, усредсређено, као да су заиста излазили из сале московског окружног суда, где тек што је без права жалбе и не пресудом суда већ вољом слободног човека завршен случај племића Фјодора Протасова, коме је наједаред постало неиздржљиво због живота људи из његовог круга и који је више волео да напусти живот него да га мучи стид.

Један већ давно умрли писац зауставио ме је речима:

»Два пута сам прочитао Чертковљеву књижицу о одласку Лава Толстоја и ипак нисам разумео због чега је и куда је отишао, а сад ми је Москвин објаснио све то. Знам сад зашто је отишао Толстој и разумем зашто није могао да не оде.“ Х Те су ми се речи учиниле и још ми се увек чине сада најбољом оценом улоге Феђе, коју је одиграо Москвин,

Цара Фјодора, Луку, Сњегирева, Феђу Протасова, Москвин је остварио на свој начин, везујући лирско с хумором, трагично с комичним, трагикомично с патетичним. Но у свима типовима крије се горчина због „неправедне земље“, на којој се мора живети, код свију њих је тежња за „праведном земљом.“

Пред револуцију и у годинама револуције, Москвин је створио другу групу основних својих ликова — оних који не чезну ни за каквом „праведном земљом“, они који се, баш напротив, радују угодностима „неправедне земље“, и крију мржњу према онима који траже пута и „праведну земљу“.

Та поворка Москвинових улога почиње с Порфиријем Пазухиним („Пазухиновљева смрт“ од Салтикова, 1914) и наставља се са Фомом Олискиним („Село Степанчиково“ од Достојевског, Градоначелником („Ревизор“), Ноздревим („Мртве душе“) и Хлиновим („Врело срце“),

Револуција је утврдила Москвинову стваралачку позицију. Она је обогатила његову уметност новим задацима и перспективама. Обогатила је његово мајсторство новим начинима рада.

1937 године И. М. Москвин дао је овакво признање:

„Хтео бих да говорим о томе да сам с радошћу примио револуцију. Али када је почело безобзирно уништавање старога наслеђа, ја сам се, грешним своЈим делом, мало забунио, изгубио оријентацију, зато што је испод мене извучено седиште на коме сам седео четрдесет и три године пре револуције. Висио сам у ваздуху, али сам се из тога положаја сада искобељао. У моменту револупије вукао сам за собом четрдесетогодишњи реп, који не можеш одједном отсећи. Имао сам у себи много предрасуда, које називамо срећом, мртвих традиција, равнодушности према околној стварности. Било је могуће, најзад, пожурити се и пребојити се споља црвеном бојом. Мени је то изгледало несолидно. Почео