Naša književnost

ХЕХ века. У низу аутентичних података о животу и раду Гогоља и људима његове епохе с којима је велики писаш долазио у додир, о Пушкину, Љермонтову, Тургењеву, Бјелинском, Чернишевском и другима, а такође и о злочиначком механизму владавине цара Николе [, Н. Водовозов реконструише не само људе, не само појмове, него и доба на ненаметљив, непосредан начин. приступачан и читаоцу са мало знања. У нашим условима то има свој специјални значај, кад се узме у 06зир да је нарочито ова врста литературе код нас мало писана и мало превођена, и да нас ту чека решавање скоро основних задатака. А

Књига је, сем тога, снабдевена „Летописом живота Н. В. Гогоља“ и неколиким илустрацијама. Превод Бисеније Лукић.

ч, М-

Ново издање песама Ф. И. Тјучева. — Совјетско предузеће „Гослитиздат“ објавило је у лепо опремљеном издању сабране стихове једног од највећих руских лиричара, Фјодора И. Тјучева (1808 — 1873).

Књижевни дар овога писца јавио се врло рано. Већ у дванаестој години он пише песму која је јавно читана пред слушаоцима у „Друштву љубитеља руске књижевности“ у Москви. Доцније као дипломатски чиновник по Немачкој, Шпанији, Италији, Тјучев продубљује свој књижевни дар великом- општом културом и лично се упознаје са Хајнеом и философом Шелингом, У Прагу он долази у дотицај са чешким пансловенима и у албум Већеслава Ханке уписује свој први поздрав словенским народима у ропству.

Али ма да- је био дипломат и имао космополитску културу; „Тјучев је био напредни син рускога народа. У једном писму својој жени вели: „Да нисам оволико сиромашан, било би ми задовољство да им бацим у лице све шло примам од државе и да отворено иступим

"против те гомиле глупака:, а поводом |

Тургењевљевих „Ловчевих записа“ каже“ „Тешко ће се у књигама наћи тако савршен спој двеју начела: уметничко о-

сећање и тако дубока човечност“.

Тјучев је у својим песмама опевао три теме: природу, Русију и љубав, " све те теме дао је без много нарације, у малим лирским песмама најчистије инспирације, у којима се често преплићу у једној истој строфи та три мотива. Те његове често сићушне песме од неколико стихова остаће у свима епохама као најдрагоценија поезија, блиска свакоме човеку и понављаће се вековима, захваљујући рафинираној једноставности израза:

Умом Русију не схвати, никаквом не измери мером, њу нећеш никад сазнати, у њу се прониче вером.

Та вера Ф ,И. Тјучева у Русију није била вера мрачњака, него вера у њену снагу, дух, народ, и свест да патње рускога народа у вековном ропству под спахијама нису понизиле и уништиле његову душу:

Да бедна ли су ти села,

да худа ли ти је природа, земљо патничка, невесела, ти крају руског народа!

Не схвата и не разумева охоли поглед туђина чиме то тајно отсева

5 нагота твоја смирена.

Сву те је прош'о цар небесни у ропском виду, и где је пао носећи терет крсни, | у у мукама те је благосиљао.

Дубоко хуман, Тјучев је осећао све јаде човечанства и то своје осећање изразио је у неколико песама с једном једином строфом које често више казују него и најдуже елегије Леопардија, зато што не говоре о песниковом личном и сићушном болу, него о јадима целога човечанства. Таква је она његова класична песма од свега шест стихова:

() сузе људске, о сузе људске, у свако доба ноћи и дана

из невидљивих, незнаних рана лијете из нас, Е