Naša književnost

_ Хроника |

као што киша сипи у јесен глуву, У ноћни час.

Тјучев је као сви чисти и велики лиричари имао ону ретку особину, све ређу код данашњих песника, да на најсажетији начин, свега са неколико слика и упоређења изрази највећа осећања.

Та рафинирана упрошћеност везује га с једне стране с највећим лиричарима запада, а с друге стране опомиње на старе песнике Кине и малајскога острва Бали. За пример навешћемо једну од његових љубавних песама која је, као н многи други његови стихови, без наслова: Ја волим очи твоје, друже мој, у пламен-игри њиној чудесној, ја волим њихов жар

када их нагло узвинеш

и као муња видик просинеш.

Ал' још је већа њина чар кад спустиш лепе очи нице

у часу страсног љубљења,

и кроз спуштене трепавице просине тужни огањ жуђења.

Дубоко лирска природа, тај стидљиви и затворени човек није се стидео ни у познијим годинама љубавних песама. Последња љубав написана је 1854, кад је већ прешао педесету:

Када живота кринови већ свену љубавне муке још нас море... Растанка сјај над њима сену, последње среће, вечерње зоре! Све више небом мрак се шири, на заранку још ватре круже, вечерњи дане, смири се, смири, трајте о, чари, што дуже, дуже!

Жилама нека крв се хлади, ипак за нежност срце знаде... ( блаженство, 0 дани млади! Љубави последња и без наде!

Али поред љубавних и раније поменутих отаџбинских песама, Тјучев је дао и савршене песме о природи, То су

најчешће мале сличице у којима се симболика меша с осећајношћу:

Олуја прође. Високи је дуб

ко жртва грома лежао, још врео, док с грана му се сиви дима стуб ка лишћу пуном плахе кише пео.

А одавно већ свих се птица пој сад звучнији и лепши шумом ори, и дивно већ дуга лук је свој

у зелен вршак зарила, на гори.

Али оно што је најлепше у његовој поезији, то је она флуидност, онај унутарњи лиризам због кога уопште не осећате појединости, ни форму, ни слик, него се песма излива интегрално и претвара у чисту сублимацију осећања и поезије.

Ниједан руски песник деветнаестога! века, изузев Пушкина, није владао тако мајсторски језиком и стихом као Тјучев. У доба декаденције уметничких облика у руској поезији, које је настало после смрти Пушкина и Љермонтова, он је сачувао тајну савршенства Пушкинових стихова. Ритам његових песама и њихова мелодичност тако су богати и разнолики да се на његовом делу, без испитивања других творевина, могу видети све музичке' могућности рускога језика.

Занимљиво је овде поменути да је Тјлучев до тога савршенства дошао не само захваљујући урођеном дару, него и дугом учењу и великој култури.

Четири године млађи од Пушкина, Тјучев де живео у истој књижевној атмосфери и међу истим писцима као и Пушкин, али се није много “отимао да по сваку цену објављује своје прве стихове. Један данас заборављени песник мале вредности, Рајић (узгред речено, потомак српских пресељеника у Русију), уредник часописа „Галатеје“, помагао га је у прво време добронамерним саветима. Али се Тјучев понајвише учио писању преводећи Гетеа, Шилера и Ха:неа, у којих се научио прецизним и јасним стиховима и живим и експресивним сликама. У песми »ЗЏеп ишт« он каже: „Твоја душа садржи читав један свет тајанствених и магичних мисли

# ј = њу Иља Ља-

ла а а со а Ни

АИ