Naša književnost

културе: о народној архитектури, народној ношњи и друго (радови Куфтина, Лебедеве, Гринкове, Зелењина и других). Од народа изван руских граница у последње време нарочито се повећало интересовање за западне и јужне Словене. У томе се обнавља традиција старих испитивача словенства; Бодјанског, Григоровича, Срезњевског, Гилфердинга и других. На проучавању западно-словенских земаља много је радио и ради проф. Пјотр Богатирјов, о Јужним Словенима познат је рад Селишћева. На тај начин се повећавају кадрови младих истраживача словенских народа. Б. Ш-

„Славјанскаја библиотека“ _—__ У Москви, почев од 1943, излази "6105 венска библиотека“. Досад су из чешке књижевности објављене Старинске чешке приче Алојза Јирасека и Стихови и приповетке Јана Неруде. Пољска књижевност заступљена је збирком изабраних препева из песама Марије 'Конопницке; бугарска Једном малом антологијом бугарских народних песама (коју смо већ забележили у првом броју нашега часописа), а словеначка Приповеткама и пртицама (Повести и раскази) од Ивана Цанкара.

Сви ови писци, Јирасек, Неруда, Конопницка, Цанкар, први су књижевници својих народа, а преведена њихова дела су изабрана да што боље претставе и њих и књижевност њихова народа. Књижевност нашега језика је такође заступљена једном интересантном збирком препева из песама, у нас досад необјављених, Радула Стијенскога, члана свесловенскога комитета у Москви. Из приказа Л. Благињина (у часопису „Новњги мир“, бр. 8, Москва 1945) видимо да су главне теме његовога стваралаштва родни крај, партизани, мржња против фашизма, словенско братство.

Збирка песама Радула Стијенскога

Воси наслов „Колевка јунака“ (Колњ!белљ гонаков).

Б. Д.

Из киргиске књижевности. н== Аади Токомбајев, народни песник Киргиске републике у једном свом чланку, објављеном у совјетским листовима, говорећи о својој личности приказује рађање модерне киргиске књижевности: „Отац мој, ратар без земље, читав свој век чувао је зуђа стада или је лутао са чопорима коња који су били својина богатих сточара. Погинуо је за време народнога устанка Киргиза против царских чиновника и киргиских богаташа 1916 године. Устаници који су остали живи, побегли су на границу Кине и лутали не налазећи склоништа. Тада су умрли од глади сва моја браћа и мајка, и од тога времена почиње мој самосталан живот.

Нисам смео тада чак ни сањати о школи, и не надајући се ни у шта, казивао сам своју невољу кроз песме. Волео сам да певам старе народне песме. Нарочито ми се свиђало да певам о томе како се херој народне песме Курманбег борио сам с многим противницима и како је смртно рањен позивао народ да брани своју слободу и независност. — Овај дечак је „рчи“ (певач), почели су говорити људи и хранити ме зато што сам им певао. Нешто доцније почео сам певати своје сопствене песме о сиротињској невољи и о својој усамљености. Многи су слушаоци плакали. Као и раније, могао сам само издалека проматрати децу богаташа како их учитељ учи писању на великој дасци, док сам ја сам за себе учио да их нацртам угљеном по цигљама.

Живот ми се променио тек после успоставе народне власти у Киргизији. Отишао сам у Ташкент. Тамо су ме сместили у интернат и ја сам похађао средЊу школу. И о школовању и о издржавању бринула се држава. Ја нисам тада стигао да спавам, непрестано сам читао и радио.

1924 изишле су прве новине на киргиском језику, у којима је била штампана прва моја песма. Још у школској клупи објавио сам збирку песама, посвећених Лењину. То су биле прве уметничке песме које је написао Киргиз, на киргиском језику,

473