Naša književnost
5 | +
Ме
Стерија и пачеци српске драме 325
+
вљеног имао тако снажан реалистички захват, да су му дела трајнија но што је и сам мислио,
Овај трговачки син из Вршца, рођен 1806, и сам неко време на силу трговац, па професор латинског језика и паланачки адвокат, иако је већ тим својим стартом био донекле упућен оном трезвеном стазом рационализма и контемплативности којом је ишао, ипак није био увек без страсти. У својој младости он је био понесен херојском борбом грчког народа за слободу и независтност. Вероватно не само зато што је и у њему текла грчка крв по оцу, него више зато што је на свој трезни начин био за право народа на слободу и независност. Он није као Бајрон притекао да и живот свој положи за слободу грчког народа, него се задовољио тиме што је у знак симпатија превео неколико песама револуционарних грчких песника. Но једну страст је имао целог живота: страст казивања истине како ју је сагледао,
Можда најкултурнији Србин онога времена, Стерија је природно морао да се мршти на ону хрпу творевина разних „одаџија“, како је назвао писце високопарних класицистичких ода, и оних романџија који су лиферовали томове фантастичних романа без фантазије, преливене сосом сладуњаве болећивости и фразерског српства, У своме „Роману без романа“ он је исмејао те и такве продукте маште. Али је и сам претходно морао да плати данак таквом укусу и таквој литератури. М он је писао романе по угледу на Милована Видаковића. Тек око 1830 он је дошао до прелома, увидевши јасно да у романима и драмама треба снагом истине деловати васпитно на људе. До 1830 Стерија је дао неколико торжествених „жалосних позорија“ у маниру првих српских историских трагедија, какве су се изводиле и у његовој школи на „торжествима“ крајем године. Те трагедије немају ни историске истинитости, ни снаге убедљиво обликованих хероја. 1830 завршио је своју комедију „Лажа и паралажа“, донекле под Молиеровим утицајем, у којој кроз истините типове и живе ситуације приказује наивност, лаковерност и лажну култивираност војвођанских парвениских ситнограђанских породица, жељних аристократских манира, чије су кћери по инштитутима училе „немецки“ и „швермовале“ за погрешно схваћеним Шилеровим разбојничким вођом, бунтовником Мором. То је прва реалистичка драма на српском језику, чија свежила и данас разгаљује. Тип хохштаплера и његовог ађутанта, који, поред Молиеровог Скапена, потсећају и на Гогољевог Хљестакова и слугу Осипа, донекле је интернационалан, али имају јарко обележје своје средине, њихове приче о сопственим авантурама обојене су приликама тога доба, а по својој истинитости живе и данас као и јунаци великих комедиографа света.
Најјача комедија карактера Стеријина је „Тврдица“ или „Кир Јања“. Свакако, Стерија ту није у буквалном смислу оригиналан, Но, велики писци прошлости нису патили од модерне болести оригиналности по сваку цену, нису се устезали да посуђују оквире, теме, типове или ситуације. М сам Шекспир, и Моилер и Гогољ стварали су
или
Мк,
А.
МАУ
3
же
Ка ам пасте
~
и: оаињаце на
па
ЈЕ
А.
а нАци
ја и
у
Дони
Ме
рај:
~