Naša književnost

324 Наша књижевност

У предговору своје друге реалистичке, друштвено критичке комедије, „Тврдице“, Стерија објашњава: „Моје је намереније при писању „Тврдице“ било, узимајући нарочито у расуђивање мало, боље рећи никакво число комедија на нашем језику, таксво дело написати, које би читатеља или гледатеља.. на зевање не натерало, но напротив часове му бриге и домашњих незгода пуно разгалило, а притом — ако уши слушати има — и науку живљења придодало.“ Стерија, дакле, жели, без претензија на вечност, да забавља и разгаљује своју публику. Али он жели и да је поучи, да је просвети. „Театар је школа где се људи уче“, сматрао је он, као што су сматрали и други велики драматичари пре и после њега. Стерија је наставио ону дубоку бразду што ју је у српској култури повукао Доситеј Обрадовић. И он је, као и Доситеј, био задојен оним доста скученим просветитељством, »АшМагелшт«-ом, које је било израз првих политичких тежњи младога грађанства у земљама где оно није имало снаге да поведе борбу за обарање феудализма и освајање власти, него је борбу транспоновало у идеолошку област, отупевши је апстрактним идеализмом. Један од учитеља Стеријиних, борац за културно и политичко подизање не мачког народа, Лесинг, који је у исти мах био противник феудалног апсолутизма и културног мрачњаштва, али и плитког просветитељства, био је у предвечерје велике француске револуције, а у доба немачке беде она прва ласта немачкога грађанства која није повела за собом јато и није значила политичко пролеће, али је отворила велику епоху немачке књижевности. М Стерија Поповић, иако не прва ласта, био је у једноме моменту усамљена ласта. Он није био активан борац, револуционар, ни у смислу свога доба. На револуционарне покрете свога доба гледао је намргођено, био је скептик, имао је критички поглед за зле и смешне стране друштва око себе, али вере у нове друштвене снаге није имао. У европским мерилима био је конзервативан, но о својој средини није лагао. Био је сам, не као још несхваћени претеча нових идеја, но сам као критички дух који у једној глухој епохи своје средине неће да прихвати илузије и фразе, чија је хладна скепса тешка за плитку околину, а не види још нове, здраве политичке снаге које би тумачио, а које би му уливале сокове. Ако погледамо на онај популарни портре Стеријин, на то дугуљасто лице са подужим носем и затуреним челом, на те учтиво уфитиљене бркове изнад дисциплинованих уста, на ту глатко зачешљану дугу косу, која виси на једно клемпаво уво, нешто ће нас импресионирати на том уљудно обичном угластом лицу: испод мало зачуђено дигнутих обрва, те крупне црне очи, које мирно и нетремице гледају испред себе. Разуме се да се карактер и значај човека не може гатати по физиономији. Али те мирне, паметне очи стварно су умеле да виде, иако им је средина наметала узак хоризонт. Заблуда је имао, али конвенционалних илузија није имао, а истина о друштву и добу пробијала се и кроз тај уски хоризонт, и кроз те заблуде, и кроз те скромне претензије да забавља народ, — јер је у тежњи за истинитим обликовањем виђеног и дожи: