Naša književnost

виолина

чаптвоавеминму ече

Придржавајући се прописа Корана, исламска уметност није смела сликати жива бића. Због тога се развијала поглавито у смеру орнаменталног. И рана шпанска уметност обраћа се више облицима украшавања но облицима природе. Тек касније, страни уметници, италијанског и низоземског порекла, доносе у Шпанију дух Ренесансе у сликарству.

Ђотови ученици сликали су у четрнаестом веку фреске у Шпанији. У пет-

· наестом, Хуан од Фландрије је Изабелин дворски сликар. Потом је то Тициан,

који слика велике слике владара које постављају темељ његовом утицају на развитак шпанског сликарства,

Луис Моралес и Алонсо Санчес Коело воде још слабу руку почетничког шпанског сликарства, које тежи за самосталношћу. Први истакнути сликар Шпаније јесте Доменико Теотокопули, назван »ел Греко«, Грк. Ужас нас хвата пред његовим аветињским делима, из којих говоре суманут дух и генијално мајсторство. Ел Греко (рођен 1548, умро 1614) дошао је са Крита, своје домовине, у

Шпанију преко Италије. Византиски основни облици су оно што непрестано

пробија кроз мисаону лазуру Шпанца Грека, тако да нам се чини дау МНОГИМ његовим сликама познајемо фреске наших средњовековних манастира или карактеристичнне црте наших икона. У Венецији, срео се са Тицианом и Тинторетом и потпао под њин утицај. Потом, у Толеду, за време скоро четрдесетогодишње делатности, ствара оригинална, оспоравана и. монументална дела.

У годинама рада овог сликара, у Шпанији влада Филип П, кога су језуити васпитали за главу против реформације. Из свог манастира-замка, Ескориала, он сузбија јерес и јеврејско-маварско незнабоштво. Ауто да фе, свечаности пуне сјаја и свирепости, служе овом »чишћењу расе«, коме је задатак да синове изабраног народа сачува од хуманистичког учења и револуционарног духа реформације. Дванаест хиљада манастира са 200 000 калуђера и 300000 чиновника, за управу над огромном државом, има тадања! Шпанија. > ~

Ту Шпанију сликао је Греко. Његово »Христово крштење«, »Васкрсење« и »Изливање Светог Духа« огромне су визије тих верских оргија и фантастично крвавих просвећивања. Спутани ужасом, стојимо пред тим у вис издуженим а Ка ликовима, који, искидани, сеновито моделирани, теже у беспростор-

· Као да Греко не слика у сјају животворног сунца. Сумпорно~ жуто, јасно плаво и љубичасто његових боја личи на отсјај неке мистичне буктиње горећих тела.

Ренесанса је тежила умерености класичне хармоније, свођењу божанског на људски ниво, сагласности идеја и ликова, просвећењу и ведрини. Грекови облици имају једну екстатичну снагу, која, разбијајући све законе, усамљено · стоји у историји шпанског сликарства. :

Тек стотину година доцније, надовезаће се Гоја на то, а, у двадесетом

веку, покушаће генерација експресиониста ла Греков свет снова оживи лажним сретствима.

Али, поред мађијом испуњених Грекових барокних облика постоје и његова меланхолична бледа лица жена са тајанственим погледима, под марамом од чипака или калуђерском капицом, и туробни портрети прелата и охолих гранда, величанствене уметничке визије шпанског живота: тог доба.

Противреформација жели да, појачавањем осећајних ефеката, оживи религиозност. Свеци и мадоне са правом косом, налепљеним трепавицама и воштаним сузама треба, својим природним сјајем, да учврсте веру и створе чудо. Тај друштвени налог поверен је сликарству: Хозе Рибера слика суморно патетичне патње и мученике; Франциско Зурбан, побожност калуђера и верске аскезе; Бартоломе Естебан Мурило, сладуњаву побожност и сјај небеске светлости. Али Мурило је сликао и стварни свет, народне ликове Пикара, кога познајемо

о а + Ј

св

Мо АЛ и мини

=