Naša književnost

су слојеви енглескога грађанства, учи-_

тељи, адвокати, новинари, у двадесетим годинама прошлога века повели борбу за слободу речи и опште право гласа. С њима је упоредо ишао и народ: ткачи су 1811 уништавали машине у знак протеста против капитализма, а у Манчестру су радници 1819 демонстрирали. У то време јавља се и чартизам, као претеча социјализма.

вратник који се до грла увалио у срамоту и који је проживео пола века без имало право на захвалност својеземље и поштовање будућих поколења“. 5

Због ових речи, Хент и његов брат били су осуђени на по две године затвора и пет стотина фунти глобе. Али Хент је слабуњав, те га из тамнице упућују у болницу где му лекари став-

Природно је да су се у тим збива-. љају на расположење стан који је по

њима и у сукобу друштвених идеја опредељивали и писци. Старије поколење енглеских романсијера било је већ заборавило своје идеале и подвиге из младости. Колриџ, који је у младости са својим друговима смерао да оснује у америчким ненасељеним крајевима идеалну комуну, и Вордсворт, који се за време велике револуције дружио с њеним вођама по Паризу и Орлеану, сад су били присталице консервативнога режима и поклоници Виљема Пита. с |

Млађе поколење романтичара мислило је и радило друкчије. На ужас консервативне Енглеске, сва три главна песника тога поколења, Бајрон (Мое! Согдоп Тога Вугоп 1788—1824), Шели (Ретсу Вузће 5ћеПеу 1792—1822) и Китс, били су радикални у својим схватањима, у

Заставник тога радикализма, онај "који је давао тон напредним схватањима у књижевности, био је данас заборављени, али у то доба врло утицајни критичар, песник и публицист Ли Хент (Сегћ Нипђу.

Хент је издавао за оно доба врло либерални лист »Егзаминер«, у коме је расправљао не само о књижевности, него и о грешкама консервативне владавине у Британији. Кад је Папу Сготеје објавио једну песму у којој је тадањи Принц-Регент (доцнији краљ Џорџ ЈУ који је од 1810—1820 био намесник свога полудела оца Џорџа ШП) слављен као »заштитник уметности, Мецена свога времена, слава Нације, Адонис пун чари кога прате част, врлина. и истина«, Хент се на ту полтронску похвалу наљутио и одговорио у свом листу да је Адонис, о коме је реч у песми, »један дебељко од педесет година, раз-

својој вољи могао да уреди и у који је довео жену и децу. Одетле, из болнице и из њенога врта, Хент је продужио да управља својим листом и да пише за њега. Окружен породицом и пријатељима који га посећују, Хент, иако није могао да излази у свет, постаје још утицајнији. Бајрон, Шели, Кауден Клерк, Чарлс Ламб долазе му и окупљају се око њега. Међу њима су му најоданији Клерк и Ламб који је донекле и сам био узрочник Хентова тамновања, јер је у његовом листу објавио. сатиру »Триумф китова« против Принца-регента. (На енглеском китови су »%ћајез«, а Принц-регент био је »Рппсе ог Мћајез«).

Кауден Клерк, син управитеља школе у којој је учио Китс, био му је друг

од детињства, и кад је Хент изишао

из затвора, млади Китс, одушевљен Хентовом храброшћу и његовим јавним радом, написао је у његову част сонет који је Клерк показао Хенту после ње-

гова пуштања на слободу почетком

1815 године. Клерк и Китс у то доба жудно читају књиге. Једнога дана Клерков отац узајмљује негде славни Чапманов превод Хомера и пред њима се отвара | хеленска књижевност у свој лепоти: У оно доба класична традиција била је врло јака у Енглеској. Доситеј у својим успоменама прича како је у Лондону, позван на ручак код једнога трговца порцелана, не знајући још енглескога језика говорио с њим латински, а и трговац и његова супруга знали су такође старогрчки. Али Китс није знао грчки, а Хомера је познавао по Поповом слабом преводу из кога је могао ценити лепоте „Млијаде“ отприлике 0нако како би наш читалац ценио „Ев-

~