Naša književnost

о идејном и тендециозном у уметности "ТЕ 495

према томе да се има и одређено гледиште на његове појаве, бива тако неодољива, да је се ретко ко може ослободити, И уколико упорније понире уметник у оне дневне интересе које је он са презривим осмехом називао привременим, уколико је више уверен да ти интереси нису од мање важности од оних које је — преносећи се на други терен — помало надмено називао вечним, и да не може постојати, у крајњој анализи, такав ситни човечји интерес, који не би био вечан већ и самим тим што је то човечански интерес.“

Ако би се узела жива пракса светске књижевности, не би било тешко доћи до убеђења да „искуство очева и дедова“ баш служи као јасан доказ да сликање садашњице не само није туђе уметности, већ је, у ствари, душа велике уметности. Опет један од најпознатијих примера је руска литература. Чему нас она учи»

„Рат и мир“ — каже друг Феђин — прогони нас својом необоривошћу“. Свакако, да је Толстој написао само „Рат и мир“, ушао би у историју као велики уметник. Али Толстој није само велики због тог свог дела. Он је пре свега велики због тога што се — да се користимо мишљењем Лењиновим — његова епоха одражава у његовим делима и што су она — огледало тога доба. Толстој је написао „Ану Карењину“, „Васкресење“, „Спахијино јутро“; „Крајцерову сонату“, „После бала“, „Царство мрака“, „Луцерн“, „Плодове просвећивања“ и још много друга дела у којима није давао историју Миђана, већ живу и савремену стварност, уносећи у њих заоштренија питања живота своје земље и народа.

Пушкин је исто тако писао историска дела — прозна и песничка. И у њима је он велики, а у њима се помаља Пушкинска тенденциозност, — сетимо се, бар, описивања Пугачева у „Капетановој кћери“.

Али је Пушкин ушао у историју као највећи уметник давши неупоредиве слике тадашњег живота у Русији, приказујући „енциклопе дију руског живота“. У њој се огледало све чиме је живела Русија онога доба: и револуционарни покрет декабриста и мржња спахиских робова према својим угњетачима, страшна жеља најбољих људи у Русији да виде свој народ слободан, или, краће речено, велика Пушкинова поезија градила се најмање на „мермеру прошлости“. Напротив, уколико се чешће песник обраћао савременом животу, уколико су се уплитале жиле његове уметности са жилама народа, са историским потребама народа, утолико је постајала како је то приметио Бјељинскиј — снажнија песникова уметност, утолико се више наливала животним соковима.

А Гогољр Да ли је Гогољ, гледан из данашњице, велики само онда када је узимао материјал из прошлости» Можда су „Ревизор“, „Мртве душе“, „Патријархални спахија“, „Женидба“, „Шињел“, „Прича о томе како су се посвађали Иван Ивановић и Иван Никифоровић" и друга дела великога писца, слаби као уметничка дела зато

што нису до краја испуњена историјом, већ живом свакодневном мржњом >

РАЈ