Naša književnost

ти И

ви чи

ким круговима. Саветници Удав и Диба (црте „Иза границе“), хероји скандала са земљама код Уфе, поткраданим од стране министра државних добара за-време Валујева — ниуколико нису измишљени. О тој грандиозној превари гомилају се приче; провинциска штампа мало-помало па прави испад, без обзира на строгу забрану власти. Н. В. Ремезов пише чак о целој истрази по том питању.) — Ипак све то није оно. Али се уздиже документована Шчедринова сатирична дубина и догађај добија неочекиван одјек. Шчедрин прикива на срамни стуб подмитљивце, тупоглавце, оне који бичују, мрачне типове, џелате, војничине. Ти су портрети бесмртни, јер заиста су узети из стварности. Када у шчедриновском начину описивања министра просвете откријемо и таквога који је „упалио гимназију и укинуо науке“, који нам све од царских министара неће пасти на ум! Они су једино 1о и радили, тј. укидали науке. Довољно би било навести ма који из одло-. мака ма ког мемоара тих година: „По наређењу министра народне просвете, из саратовске семинарије није дозвољено примати ниједнога од студената универзитета, пошто је тамо студирао Чернишевски.“ Ту мемоарист примећује да су такве „трудбеинке“ раније звали ватрогасцима, али данас друкчије, пошто их паликућама није могуће звати. Никакве Шчедринове- гротеске, никакви „помпадури“ не би се могли учинити преувеличаним уз сличне заповести. Царски режим кипти самовољом, која се граничи са изузетном дрскошћу. Треба само погледати повремену штампу тога времена, хронике, званична документа, па да се човек у то увери. Из „Руских новина“ од 1882 године сазнајемо о раду губернатора валогодског, који је вршио истрагу над гимназистом МЕ разреда због тога што се бавио елементарним пробама из хемије у границама „програма“ реалне гимназије. Новине „Смоленски весник“ јављају како је у Рослављу не: какав филантроп делио новац сиромасима. То је толико заплашило власти, да су филантропа ставиле под присмотру. Читалац се сећа како често говори Шчедрин о „аплаудирању“ којима дарежљиви администратори награђују грађане о којимиа се старају при најмањем незадовољству. Да ли не преувеличава Шчедринг А ево факта који се просто пресијава као дуга: опширна достава полициског пристава могиљевског среза, у Подољској губернији. „Пролазећи кроз кварт и' задржавши се у Терешковској сеоској управи, наишао сам на следећу дрскост старешине сеоске полиције ХГ кварта Данила Јасницког. Јасницки, упрегнувши у кочије два градска стражара, сељаке из села Пилипа, Леонтија Грабчака и Филипа Кушту, упутио се с њима у град Бар, далеко седам врста одатле. А они што су били упрегнути изјавили су да нису смели да откажу послушност, пошто им је старешина претио да ће употребити бич.“

о пе ис кв а]

у Н. В. Ремезов, „Одломци о животу дивље Башкирије“, „Прича о истинском догађају у земљи бајке“, Москва 1889, -