Naša književnost

ПРИ

Два генерала : 539

Устане сељачина: види; строги генерали. Покуша да им умакне, али се они закаче за њега, не пуштајући га од себе.

И почне он пред њима да ради.

Прво и прво успуже се на дрво и набере генералима по десетак најзрелијих јабука, а себи узме једну киселу. Затим, зачепрка земљу — и извади отуда кромпир; узме потом два парчета дрвета и протре их једно о друго — и добије ватру. Затим од своје косе направи замку за птице и ухвати лештарку. Најзад, наложи ватру и напече толико разне хране, да генералима падне на памет: да ли нешто да даду и ленШТИНИ. Гледају генерали на тај сељаков труд, и срца им весело куцају. Већ су били заборавили да јуче умало нису умрли од глади и мисле: „Те још како је добро бити генерал, — нигде нећеш пропасти!“

— Јесте ли задовољни, господо генерали» Упитао је тад сељачина — лезихлеб.

— Задовољни смо, слатки пријатељу, ценимо твоју пажњу! — одговоре генерали.

— Дозвољавате ли сад да се одморим2

— Одмори се, пријатељу, само прво исплети уже.

Накида одмах сељачина дивље конопље, потопи је у воду, стуче је, утре и увече је уже било готово. Тим ужетом генерали завежу сељачину за дрво, да не побегне, а сами легну да спавају.

Прође дан, прође два; сељачина се толико извештио, да је још мало и у длановима могао супу да им кува. Постану наши генерали весели, меки, сити, бели. Почну да причају, да су овде бадава на храни, а у Петрограду се њихове пензије гомилају и гомилају.

— А шта мислите, ваша узвишеносити, да ли је збиља било Вавилонске куле или је то само онако, нека прича» — говорио би један генерал другоме, после доручка,

— Мислим, ваша узвишености, да је збиља постојала, јер иначе како би се објаснило што је на свету толико разних језика!

— Значи, и потоп је био

— И потоп је био, иначе да није, како би се објаснило постојање ИО О ЛЕ животиња» У толико пре, што у „Московским новинама“ причају.

— Како би пало да прочитамо мало „Московске новине“ 2

Нађу број, седну у хлад, прочитају од краја до краја како се јело у Москви, јело у Тули, јело у Пензи, јело у Рјазњу — и ништа им се не стужује!

| Пре или после, тек генералима постане досадно. Све су се чешће

и чешће присећали својих остављених куварица у Москви и крадом би проплакали.