Naša književnost

577

одзива, скакућући са дрвета на дрво. Њен истрајни глас, који као да је тражио нешто својом невеселом упорношћу, много пута је већ сме тао Еугенији кад пише писмо, крпи чарапе или мисли о смрти.

— Кукавица — рекла је -љутито и ударила руком у маховином гокривену смреку. —- Ах, доста већ те сеоске идиличности, и тих на силу птица, жита и борова. Грахорице што мирише на мед. Доста. Доста. — Згњечила је ногом високу, лаку младицу, која се њихала на дугој стабљици, као да се за тренутак спрема да се исправи; петом ју је приковала за земљу. ;

— Рат ће још дуго потрајати, зар не» Ничему се још ове године не можемо надати2 Не види се крај те свињарије. То је лудило... ИМ мењајући тон, сасвим мирно, као да нешто саопштава, али са миром луде, рекла је замишљено, горко задубљена над својим гневом: Прислушкивао си, онда знаш да сам молила Лудвику, можда не говорећи то довољно јасно, да се договоримо за манастир у погледу на Антку.

Испружио је руке. Његова чулна, лако набрекла уста су задрхтала.

— Реци ми, Гјенја, реци, но реци ми нешто за мене, само за мене — шапутао је. 3

Уздржавала се да се одлучи. Стара смрека је зањихала сенком, као да се одједном расплеле нечије дуге плетенице на њеној црвенкастој хаљини и склизле у папрат. Положила је руку на испуцалу, стару кору дрвета. Јежи је стао близу ње, Њеним лицем је прелетео грч, срце је у њој задрхтало,

— Знаш, онда — промрмљала је нејасно — онда када су их одвели, месец је био огроман, боје крви. Тај велики, бакарни котур зло:

чина плаши ме у сну... Ништа нису били криви. Ништа нису учинили. Само су имали у себи ту од Бога проклету крв... Ноћ ми је отроБана "ај месец.“ Јежи == пројецала је кроз стиснуте зубе.

Нагнуо се је над њом и погледала му је у лице помућеним очима, које ништа нису виделе и већ нису биле плаве, ни зелене, ни сиве, већ течне и слепе као растопљено гвожђе, Дотакао је њена слепа ра: мена, њено тело које припада ноћи оног месеца, Негде у дубини шуме разлегао се немачки смех, девојачки кикот и завијање пса, када се над њиховим главама затворила згњечена папрат и лелујави, таласасти врхови растина,

Дуго је отресала косу од иглица, комараца и ситних листића. На длану му је пружила неколико зрелих, слатких шумских јагода; узео их је нежно уснама. -

— Гјенјо, ако сам некада пре рата био зао према теби — о, како сам жалио то доцније —- то сам доиста искупио оним што осећам, том вечитом бригом за тебе, за твоју судбину,

Лако се је осмехнула, са лажним задовољством.

— То тако озбиљно звучи као предратне љубавне изјаве,..

| |