Naša književnost

а о зњу ји ПРИ

578 Наша књижевност

Сузу коју је требала да пролије над његовом добротом осетила је само у срцу, мали, топао стисак као кад скрозира метак. Пружио је руку преварен, али не одбијен.

— Отпутоваћеш са мном. Око детета ће се привремено постарати Лудвика. Отпутоваћеш са мном одмах данас, ко зна шта се може десити сутра .. Већ је време да се нешто одлучи, ето, радујеш се што сам дошао, дала си ми већ одговор... Имала си скоро три месеца за размишљање, — додао је колебајући се — тако ће за све бити боље. За спас свих.

— За чије спасење2 — прихватила је брзо, нагло,

Ставио је руке у џепове и одговорио је, правдајући се:

— Свих. То значи моје, јер ми је врло тешко без тебе, а и њи: хово, пошто се, не раздвајајући се, излажете пропасти...

Није рекао: за твоје спасење. Није рекао, из недостатка храбрости или из неког другог разлога, оно до чега му је највише било стало, да хоће да је спасе, да је сачува, за шта се ничим није могла да откупи. Осетила је изненадан гнев што јој то не говори, што не тра: жи захвалност од ње, што је не приморава на ту не тако лаку одлуку. И дајући толико, преклиње, моли, понижава се ћутећи, не скидајући са ње терет савести, Премерила га је косим погледом. Да, био је онај исти, непромењен, онај због кога је некада тако много патила, због кога и сада пати, подносећи бол и тако већ сувишан у приликама бедног живота,

— Дакле ти мислиш — почела је да говори премишљајући, осмехујући се брзо, уско — да ја треба да одем одавде, да напустим мужаг

— Волиш га! — праснуо је.

— То није то. То није оно што је важно — одбранила се је од његовог љубоморног повика. — Заиста није то. Говориш ми, дакле, да напустим тог Јеврејина, зар не2 Оставити га, предати га самоћи...

— Еугенијо!

— Да, тако говориш, мада ми тако ниси рекао. Али ни до чега другог ти није стало, такав је смисао: напусти тог опасног Јеврејина! (0), како си дубоко прожет њиховом идеологијом, њиховом подлом мишљу ако мени, његовој жени, можеш нешто слично да кажеш,..

Махала је главом, од левог рамена ка десном, полако пребацивала тешку главу, мучену и збуњену речима, које су се родиле у њој.

Жиле су му се појавиле на челу, глас му је био пригушен,

— До тога смо, дакле, дошли! Мени тако пребацујеш. Погодила си. Показала си свој карактер. Доста с тим! О, како ти себе мучиш и како мене мучиш... Немилосрдна си, нељудска. Али сад је већ крај. Мора бити крај. Већ те не молим. Изабрала си. — Брзим, љутитим речима покушавао је да се пробије кроз хаос као преко гомиле покретних рушевина које се подривају. Окренуо се је.

_ Полако је пошла напред, саплићући се у глатком бусењу зеленила, у младицама које се угибају под невидљивим теретима. Цела