Naša književnost

адиције» збир >

5

Де =

ПРИ РИЦННЦЦУ Р ИИ т не 7 т

Злостављање

шевљен и узбуђен сопственим причањем, продужи да говори још и код женине постеље.

Ствар почне као увек у оној ниској фотељи,. Он чита гласно неки аланак о неопходним, замашним реформама које неко предлаже у на родној привреди, државној управи, школи или војсци. А затим објашњава жени, са речитом иронијом, како су сви ти људи или плаћена пискарала, или наивни професори који мисле да јавни живот преображавају теоријама и чланцима.

— Нема ту мушке руке, драга моја; ја теби да кажем. Нема мушка да засече, хируршким ножем, без милосрђа! Без милосрђа, разумеш» Четкар то виче жени као да је она тврдила противно, и показује дугачком руком како се то сече.

Жена прати очима цео покрет његове руке, а затим зауставља опет непомичан поглед на његовом лицу.

— Видиш, то ти је исто оно у великом што је код мене у радњи у малом. Промишљеност, решеност, истрајност! У томе је све. И да мене, по некој злој срећи, зовне Краљ и да ми каже: „Господине Зерековићу, овако и овако. Ви видите како ствари иду и докле смо дотрали. А слушао сам за вас као за једног привредника и прегаоца који је почео од малог, од ничега, а који данас, хвала Богу .:. Позвао сам Вас, дакле, да Вам поверим нашу привреду, да је реорганизујете, да спасете све у последњем часу, и тако даље и тако даље“, — ја бих се поклонио. „Нека ме извини Ваше Величанство за слободу и искреност, рекао бих, „али сматрам да не бих послужио Вашем Величанству ни државним интересима ако Вам не бих казао целу истину: полумере ту не помажу. Све се из основа мора мењати, Хируршки нож ту треба. Само са Вашим неограниченим овлашћењима могу да се примим по вереног ми задатка. Јер, треба то, па то, па то“.

Газла Андрија измахује руком, жена иде погледом за његовим покретима, од којих сваки означава неку велику реформу. Јер он је већ примио поверену му мисију реформатора народне привреде.

— Не бих ја познавао ни признавао никога. Разумеш> Примио бих и саслушао свакога, али не би код мене помагале везе ни протекција. Не познајем никаквих обзира, родбинских веза, ни друштвених утицаја. Ко је нерадин, неисправан, неспособан — сечем му главу без милосрђа. Дође неко: „Аман, господине Министре, немојте, то је тај и тај, син тога и тога!“ А ја хладан као стена. Неумољив. И да видиш ти како би ствари за кратко време кренуле другим путем. Памтило би се и причало кад је Андија Зерековић узео државно кормило у своје руке.

Пред жениним очима две чворновате и маљаве руке држе и скрећу снажно то имагинарно кормило.

Најпосле и та се праска сврши. Дође тренутак зевања и протезања. Очи се смање и засузе. Али, ето, сада се дешава све чешће да ни постеља не доноси жељену тишину. Пошто доврши своје дуго и за-