Naša književnost

1

АД МА ВА ба њЕ Ва

-

16 Наша књижевност

мршено спремање, четкар зе легне одмах, него седне на крај женаног кревета, подвије једну ногу пода се и настави да прича.

На белим великим јастуцима од чешког платна истиче се женина правилна глава, са црном, бујном косом и модрим очима, а њен обнажен врат и груди које искачу испод лаког покривача остављају утисак здравља, нетрошене снаге и мирне лепоте. Али газда Андрија не види ништа од свега тога, него кроз жену и предмете који је окружују гледа у далеке пределе својих маштања, погледом којим се ташти људи гледају у огледалу.

Неким (стишаним ји значајним гласом, пратећи своје речи сада оштрим, продорним погледом, газда Андрија, онако разгаћен,, наставља вечерашњи разговор.

— Нико не зна до које бих мере ја умео да будем строг и неумољив. Да, да, многи мене површно познају. Мисле што сам овако услужан, љубазан и предусретљив, да је то због недостатка снаге г смелости, да сам ја неки мек и болећив човек. Е, видиш, ту се варају. Гуја сам ја! Арнаутин! Ја бих, кад то државна потреба затражи, отпуштас, слао на робију, и убијао кад треба. Јесте, убијао, убијао! И усна ми не би задрхтала. Само проверим ствар, оценим и пресудим, па: фик! фик! фик!

Ту газда Андрија показује како се скидају главе, секући дланом десне руке изнад стиснуте леве песнице. На противном зиду стоји његова безоблична сенка као нека препотопска животиња, а његове руке које симболично секу главе изгледају као немирне жвале те звери,

Жена посматра ситног, маљавог човека у спаваћици и фланелском рубљу, са белом кгпом на глави. Како он маше рукама, испод кошуље му на махове провири стопало оне подвијене ноге. Час се укаже тврд и велик, савијен нокат на палцу, час квргава пета, суха и бескрвна као У мумије. Она склапа уморне очи, само за тренутак. На тешким капцима још леже сребрни рефлекси од мале лампе са ноћног столића. И за то време чује како над њом задихан човек наставља свој државнички посао.

— Фик! фик! фик! сикће његов глас дивље и страсно.

Кад опет отвори очи, види његов неповерљив и продиран поглед, који тражи у изразу њеног лица потврду или порицање. А затим, као доказ да он није човек слабе воље и плашљива срца, прича 10] један од својих доживљаја из младости. Има их свега четири пет и они се понављају често, али четкар их сваки пут прича као потпуно нове, Најчешће долази и најубедљивије звучи прича о генералном штрајку у Будимпешти, који је газда Андрија доживео као млад калфа. Тада је он пред очима уплашене масе радника, која се била сабила у неки мртви угао, прешао мирно преко целог трга преко кога су звиждали убојни метци жандармерије са друге обале Дунава. И после, цео свет се питао ко је тај младић кога куршум, изгледа, не бије; и хтели су