Naša književnost
Сомов'и други 5 267
Људмилг. Да.
Крижов. Дошао сам к њему. Кћер ли си му2
Људмила. Синовица.
Крижов. А ово му је женаг
Људмила. Није још.
Крижов. Значи вереница.
Људмил;г. Није.
Арсењева. Ја сам му познаница, дошла сам у госте. Крижов. Е, то је ваша ствар! Хтео бих да се умијем, девојко.
и воде да пијем, а» Сав сам прашњив.
мој
Људмила. Ходите овамо.
(Људмила и Крижов одлазе. Арсењева одлази у куглану, седа за сто, одвезује завежљај у коме су поцепане заставе, сече маказама и почиње да шије. Долазе Дроздов и Теренћев.)
Дроздов (туробно). У машини има песка, има га! Теренћев. И стари радници запажају то.
Дроздов. А откуд долази песак _—_ не схватам.
Теренћев. Данас треба да дође један старац, могао бих рећи, учитељ... у
Арсењева. Он је стигао.
Теренћев. А, Катарина Ивановна! Врло ми је мило, Дроздов. И мени.
Теренћев. Је ли старац унутраг2
Арсењева. Јесте,
(Теренћев одлази).
Дроздов. Ја и ви се, Катарина Ивановна, сретнемо увек кад је
леп дан.
Арсењева. Ви то о — времену 2
Дроздов. Јест. Не сећам се да сам вас срео кад пада киша, кад је облачно!
Арсењева. Сретамо се ретко.
Дроздов. Значи да треба чешће да се сретамо, — зар не»
Арсењева (смеје се). Вешт сте ви...
Дроздов. Нисам момак на одмет! М увек, кад вас сретнем, осећам ...
бразни2
Арсењева. Зависност времена од моје личности, даг Дроздов. Тако је! Хтео бих да вам захвалим. Арсењева. Не трудите се.
Дроздов. Чак сам спреман — да вас пољубим, Арсењева. А ја нисам за то спремна.
Дроздов. Спремите се,
(На терасу излази Теренћев, држи комад хлеба у шкује, мршти се и повлачи,)
Арсењева. Не чини ли вам се, да сте мало и сувише безо-
рукама, стоји, ослу-