Naša književnost

490 Наша књижевност

Сећао се:

На сурој фасади те старе аустриске касарне, пре нешто више од годину дана, његови културници, иначе политички делегати водова Бајић и Никола, непосредно пред полазак батаљона за Фочу, нацртали су црвеном бојом огромну петокраку звезду, метар и по у пречнику.

— Има да се види чак и са Златног Бора! Има да је виде одасвуд! —- пркосно су узвикивали, поносни на своје дело пред комесарем, поливајући један другом руке црвене од боје и не скидајући поглед са свеже, тек завршене, заиста огромне звезде над челебићском висоравни.

То своје дело помињали су касније, са истом страшћу као да причају о некој борби у којој су се истакли, у Фочи, и у многим другим приликама, увек са тим истим пркосним поносом у гласу.

— Као да је јуче било! Или као да је било ко зна кад, у неком далеком ранијем животу, још увек интензивном, као сан који увек наново, са истом, и све јачом снагом, електризује свест! — помислио је Иван скоро гласно, сећајући се мале колоне свог батаљона у одласку. И, сасвим јасно, поново је угледао лица одморних, опорављених бораца на јутарњем сунцу. Певајући, без претходнице и заштитнице пошто је крај био потпуно слободан, силазили су уском стазом у Борје према Завајиту. Са немарно пребаченим пушкама преко рамена, доброћудно су задиркивали већ помало заосталу комору, придржавајући коње пратећег вода натоварене муницијом, митраљезима и бацачем.

— Ех! Комора! — прекорно, као увек кад је реч о комори, освртао се командант батаљона на крај колоне.

Мршав, црн коњ, поводећи се под великим казаном који се, слабо причвршћен о самар, претежући, нагао на једну страну, пропињао се и застајао, не обазирући се на колону која је измицала.

— Срећно! Нек вам је срећно! — довикивали су борцима сељаци, гледајући батаљон први пут у пуном саставу. Жене, све од реда повезане црним марамама, на праговима, кућа, као увек наизглед више отсутне но брижне, ћутале су, заклањајући длановима очи од сунца.

Стари Лујо Остојић, весела и простодушна људина, први пут у чистој белој кошуљи откако је батаљон боравио у челебићским селима и засеоцима, није издржао да их сачека код куће, на своме прагу, поред кога их је водио пут. Изишао је далеко испред Борја, скоро на половину пута према Челебићу и, корачајући упоредо. са Иваном упркос својој сипњи, савлађујући замуцкивање на које је Иван већ скоро сасвим навикао, говорио је.

— А Лука ми се јавио, друже комесару. Вратиле су се неке жене из Фоче са пазара и донеле ми поздрав. Младо је то још, шта да вам кажем, али ако је за нашу слободу — и треба! Кад сте их мобилисали -— први сам му рекао да вам се јави у Челебић. Кажу да је комесар чете, наше, челебићске. Здрав. Нешто уче у Фочи, вежбају. Поздравите ми Луку и пазите га. Него сам, не замерите друже комесару, скупио пешто меда — војска вам је велика, биће бар за штаб, за срећна пута.

Мани +

браним зони чу конца