Naša književnost

Људи на висоравни 489

пуно угледа Драганово лице, које је само промакло поред њега у малој, добро познатој колони пратећег вода. Његов митраљез, на десном крилу, поред пута за Јечмиште, већ је кратким, али честим ргфалима дејствовао доле, према Борју, док се неколико водова пролетера, у прилично малом отстојању, пребацивало ка селу.

Око цркве, где је био већ искупљен цео штаб Прве пролетерске и штаб Иванове бригаде, реско и све чешће фијукали су непријатељски метци. Заклонили су се иза зидане ограде. Иван је, осматрајући са том малом групом крај цркве, сасвим јасно видео густу непријатељску колону која се скоро сурвавала низ Корлатску Шуму, преплављујући Борје.

Тада су се одједном зачули прво појединачни повици, а онда продорни, отегнути многогласни узвик, Ивану тако добро познати узвик пролетера у јуришу.

Те исте вечери батаљони Прве пролетерске, заједно са поново прикупљеним деловима Трећег батаљона Иванове бригаде, наставили су гоњење разбијених усташких и немачких јединица. Истим путем којим су и продрли, преко Врбице, кроз Корлатску Шуму и даље, према Завајиту.

Пролетери су не само повратили комору Иванове бригаде згробљену у Борју него су, остављајући за собом лешеве усташа и Немаца у маси, запленили и неколико тешких митраљеза. Борци у наступању нису стизали да прикупе оружје, муницију и осталу, у бекству одбачену, опрему.

Те исте вечери, пошто су у гоњење пошли само стрелци, Драганов митраљез послат је као заштитно одељење батерији брдских топова Прве пролетерске изнад Папковог Дола.

Борци су нејасно обавештавали да је на Златном Бору, опкољен од Немаца, погинуо Стеван Јерковић, најбољи пушкомитраљезац Трећег батаљона. Командант бригаде оставио је коња Ивану и сишао пешке у Борје да припреми нову заповест за батаљоне и да утврди губитке. — Ако је Стеван Јерковић погинуо нећу моћи да га прежалим! поновио је неколико пута, растајући се.

Цео штаб бригаде се растурио по јединицама. На Челебићу је остао само Тоне.

Иван је, и не видевши се више с друговима из Прве пролетерске, ни са Драганом, исте ноћи одјахао батаљону у Јечмиште, да одржи већ раније заказани састанак.

Поглед му се заустави на зидовима касарне, црним од пожара и кише. Мисли, ничим неометане после напрегнутости претходних дана оживљавале су све већом снагом преплављујући, као изненадна бујица, читаво његово биће.