Naša književnost

Људи на висоравни — 495

— Запалите, друже Иване — нудили су га митраљесци најбољим италијанским цигаретама из својих ознојених џепова, одгуркујући радознале коњске главе које су се, преко њихових рамена, гурале такође у круг.

Батаљон је, преноћивши у неколико дана раније избомбардованој Јабланици, још пре свитања прешао преко Неретве дрвеним мостом импровизованим поред срушене гвоздене конструкције. Гвсзлени мост, високо изнад Неретве, Пеко је пре неколико дана дигао у ваздух.

Ноћ се делила од дана у влажној измаглици која се лепила о лица, обмотавала колоне Прве пролетерске и расплињавала експлозијом растргнуту и искривљену гвоздену конструкцију смирену у Неретви. Звецкала је опрема на изгладнелим коњима пратећих делова, због нечега пригушене команде губиле су се у жамору неиспаваних бораца, у гужви још несређених, неспремних комора за тешки прелаз. Иван је, узнемирен, пробдио скоро читаву ноћ по четама свога батаљона, са Драганом, и сада је био ту, на прелазу, испраћајући бригаду. И гледајући тако у колонама батаљоне, свој батаљон, при димљивој светлости запаљене гуме са неког бицикла, немио је, све више, питајући се је ли то она — Прва пролетерска! Тражио је позната лица а искрсавала су стално нова, непозната, тврда или детињски блага али сва препланула од сунца и непоштедне, сурове борбе и напора, као и лица оних које је препознавао. Да, била је то ипак Прва пролетерска, легенда и историја, а борци које је препознавао у влажној измаглици тог свитања били су она вечита жива веза са мртвим борцима непобедиве, славне бригаде — њена прошлост, њена садашњост и њена будућност!

Ту, поред тог уског дрвеног моста над брзом, запенушаном Неретвом Иван се и растао, још једанпут, са својом првом бригадом, са својим батаљоном, са Драганом.

Кад је свануло пребацивали су се већ последњи делови бригаде, отпочињући мучно пењање уз стрме литице Прења.

Тада је, изненадно, престижући све јединице, прешао у наступање Пеко. Друга пролетерска дивизија требала је да, у борбама са огромним концентрацијама четника снабдевених италијанским топовима и бацачима, избије на чело читавог оперативног распореда, са Првом пролетерском и Трећом дивизијом на левом и јединицама Четврте далматинске зоне на десном крилу. Иван се помало, у дну душе, надао да ће негде, у још снежним и непроходним гудурама Прења, ипак наићи на свој бивши батаљон. Узалуд! Дивизија је, са задатком који су имале и све остале јединице Армије — да се обезбеди Централна болница и да се главнина Армије пробије на југ да би изишла из клешта четврте офанзиве — уз непрекидне борбе брзо наступала према Идбару. У том брзом померању јединица преко четничких бивака и положаја напуштаних у самртној паници, у тим судбоносним догађајима којих је био свестан сваки борац Армије, Иван, час са Четвртом про-