Naša književnost

496 а Наша књижевност

летерском час са Другом пролетерском бригадом, заборавио је врло брзо свој сусрет на друму пред Јабланицом.

Други, последњи пут срео се са својим батаљоном у Лукама код Чајнича, пре скоро непуних месец дана, одмах после пребацивања из Пекове дивизије.

После слома фронта на Дрини, разбивши алпинце на Капку и Ифсару и принудивши Италијане и четнике да евакуишу Чајниче отступајући преко Метаљке за Плевља, Прва пролетерска дивизија на ставила је наступање на Санџак. Положаје између Устиколине и Ча! нича, на десној обали Дрине, преузимала је, као заштитница, Иванова бригада. Иванова бригада била је под непосредном командом Врховног штаба, који се налазио негде у шумама код Говзе. Веза са Врховним штабом била је ретка и одржавала се још увек преко штаба Прве пролетерске дивизије који је измицао све даље и даље на југ.

Последњи делови Прве пролетерске, у наступању за разбијеним Италијанима и четницима, баш једна чета бившег Ивановог батаљона заједно са пратећим водом, постројавала се на друму за Чајниче поред малог дрвеног моста, кад су у село улазили први делови Иванове бригаде.

Касно поподневно сунце обасјавало је малу колону на друму, скоро спремну за покрет. Мирно, навикнуто су стојали већ натоварени коњи пратећег вода. Млад, Ивану непознат комесар чете, заједно са командиром, некадашњим пушкомитраљесцем Танасијевићем, стајао је пред стројем одевеним у скоро потпуно нове, зелене италијанске униформе и јасно жуте планинске ципеле.

Нови комесар завршавао је читање Стаљинове првомајске запо. вести. Ивану, који је заповест већ читао у штабу бригаде, припремајући је за батаљоне, њене речи и одломци реченица који су до њега допирали сада су звучали новом, необичном снагом, скоро као да их слуша први пут.

— Партизанима и партизанкама — да наносе моћне ударце по не пријатељској позадини, саобраћајним средствима, војним слагалиштима, штабовима и предузећима... Светити се немилосрдно немачким отимачима за крв и сузе наших жена и деце, матера и оцева, браће и сестара... Ближи се час кад ће Црвена армија заједно са армијама наших савезника сломити хрптењачу фашистичкој звери!...

Шумио је и жуборио поток крај друма, звонко би одјекнуо из камена удар потковице већ помало нестрпљивих коња, одморна, бодра лица бораца веселих немирних очију била су тврда и непокретна.

Иван је прво угледао митраљесца Симића, са његовим широким лицем. Као увек кад је стојао у строју, Симић је десном руком мрсио гриву свога коња натовареног великом, тешком цеви „шварцлозеа“. Чинио је то отсутно, загледан негде иза комесара, чији је миран глас растао, укивајући Стаљинове речи све снажније у тишину. До Симићеве, угледао је Драганову тек потшишану главу под новом титовком.