Naša književnost

498 Наша књижевност

око Јована, Милошевог млађег брата, који је без речи плакао крај црних изнакажених тела.

— Никога нисам имао до њега — и оца и мајку, и две сестре отерали су ми усташе у Јасеновац — проговорио је после дугог ћутања, испрекидано, с напором, и подигао са земље Милошеву шајкачу која је, ко зна услед чега, остала потпуно цела, да је сачува за успомену.

Перо је лежао поред Милоша, тело до тела, један до другога као што су увек били један до другога на маршу, на положају или у јуришу. Познавао је сваку стазу у Источној Босни, од Романије до Дрине и волео је, више од свега, у бивацима или крај логорских ватара чете, да прича о првим данима устанка, 0 Романији и о Чичи.!

— Еј, да сте га видели, са оним његовим очима! Није га хтело зрно! Издадоше га на Пјеновцу, дојавише четници Немцима — у црно се уви сва Романија! А нико, ни данас, не верује! Кажу — жив је Чича, спрема велику партизанску војску, скоро ће се заметнути борбе каквих до сада није било! И Немац, и усташа, и четник — све ће бити поништено! По Гласинцу, у Бирчу, крај Дрине — нигде народ не ве рује да је погинуо... И није! Видиш колика нам је војска! — узвикивао је Перо.

Сахранили су их једног до другог, на месту где су погинули, у плитку раку. Са пропланка изнад Јечмишта, из села, из околних шу“ марака, одасвуд су од тада видели хумку њиховог заједничког гроба —- пекла их је као велика жива рана, Милош и Перо били су можда најстарији борци у батаљону и на сваком кораку осећала се свирепо њихова изненадна, неповратна отсутност.

Други наилазак „месершмита“ био је потпуно узалудан. Нико није погинуо. Само су око Јечмишта, и у самом селу, поред кућа и црних, испражњених торова који су се пушили на сунцу, зјапили кратери од великих немачких бомби.

Иван се подигао са изгажене сламе на којој је преноћио — сви остали устали су много раније од њега — пребацио машинку преко рамена и изишао напоље, још мутне главе од загушљивог ваздуха У ниској брвнари, у којој је провео ноћ са штабом батаљона и кури: рима. Коњ на коме је синоћ дојахао, раседлан, привезан за ограду крај брвнаре, немирно је копкао ногом поред недоједене гомиле ситне сламе. Чело Прве чете већ је стигло до првих кућа.

У зеленим домобранским и немачким блузама, у дотрајалим жандармским и немачким шињелима, раскопчани, раздрљених груди, изгужваних војничких чакшира и чакшира од грубог сељачког сукна, мокрих ципела и опанака од обилне јутарње росе, борци су у село улазили полако, скоро аутоматски. Били су већ навикнути и саживљени са тим загушљивим брвнарама и мртвим торовима, са том пустоши у коју су се већ данима увек наново враћали, док се на поло

1: Народни херој Славиша Вајлер — Чича,