Naša književnost

Људи на висоравни 497

Растајали су се још једном, такорећи пре но што су се и видели.

— Покрет! — одјекнула је оштра Танасијевићева команда и у њој је зазвучао понос младог командира пред својим старим комесаром. — Треба ли ти цигарета! Код тебе је „Мајстор“, мој најбољи друг из разреда! — довикнуо му је Драган у поласку и у ходу бацио му неначету кутију „Велебита“.

Бат корака колоне брзо је замро у шуму потока који је једним делом протицао поред друма.

Мала колона замакла је иза шумовите, стрмо наднешене окуке, према Чајничу.

Сада је Прва опет била ту, као да уопште није извршила. огро· ман марш до Бијелог Поља и натраг, уз непрекидне борбе, као да је увек била на Челебићу, увек и свуда присутна и у близини кал су тренуци судбоносни и кад се доносе одлуке од животног значаја.

Јутро које је по Ивановом доласку свануло над Јечмиштем било је тихо, млако, скоро топло и, по нечему, пуно неког очекивања.

Кад се Иван пробудио, у село је споро силазила са косе Прва чета. Враћала се, смењена пред зору, са Викоча.

Немци се, ко зна зашто, још нису појављивали на Викочу. Нису се чак примећивали ни са оне стране Ћеотине. У случају пробоја фронта на Бакићу и Хумићу Немци, већ пребачени на леву обалу Ћеотине код Градца, наступајући и с југа, за Седмом банијском дивизијом, која је отступила према Тари на Тепца и за Првом пролетерском преко Мељака и Шула, сасвим оправдано су рачунали и на лаку ликвидацију положаја на Викочу.

Комплетне чете су се већ данима, од дана избијања бригаде на Челебић, смењивале на положајима над мостом, из кога су били изва: ђени прагови, тако да је над набујалом Ћеотином висио само зелени гвоздени скелет преко кога је тешко могао да пређе и појединац пешак. Спуштале су се стрмим стазама кроз густу, влажну, већ озеленелу шуму до већ улежаних положаја и враћале се тим истим, до бро познатим путем, у Јечмиште, са увек истим извештајем:

— Непријатељ није примећен.

Преко дана, од самога свитања, делови из Јечмишта боравили су распоређени у околним шумарцима, у пуној спреми за покрет и борбу.

Ескадриле од по девет „месершмита“ већ два пута су бомбардовале село. Погинула су два борца, Милош, млади радник из Тузле и Перо, Романијац, партизан још из Чичиног одреда.

Нашли су их после првог бомбардовања у доњем крају села,

поред стазе за Челебић, црне, искиданих одела и удова — бомба је пала у њиховој непосредној близини. Борци су се ћутећи окупљали 321