Naša književnost

500 Наша књижевност

рања бригада. Док је велика већина бригада главнине била потпуно засићена оружјем, нарочито аутоматским; и док су скоро сви борци у тим бригадама могли увек кад би то потреба захтевала и да преузму аутоматско оружје и да њиме успешно рукују, дотле је садашња Иванова бригада, као у старо партизанско време, још увек кубурила са аутоматским оружјем и оно мало што га је било предавала најдостојнијим и најпробранијим борцима у свакоме погледу.

Сасвим на крају мале колоне, на њеном зачељу, како је то по не писаном „реглману“ бригаде увек било, Мван угледа уморно, поцрнело, мршаво „Мајсторово“ лице. Његов поглед се брзо нађе са „Мајсторовим“ увек живим, светлим погледом који је потпуно одударао од његове уморне појаве у немачкој униформи. |

Постао је комесар чете после Ђуринове погибије у наступању на Јечмиште, али још није пришио знаке. Снебивао се да то учини, мо“ жда зато што је био најмлађи у чети. Али је дужност комесара вршио са ненаметљивом сигурношћу и разумевањем, у чему је било и способности старог борца и разумљивог младалачког заноса.

Нико у чети није знао за хапшење новосадског осмошколца Богдана Гарабантина у септембру 1941 и за његове нечујне муке у самицама новосадског затвора, као ни за његово бекство из Новог Сада преко Дунава у Срем, једне тамне мајске ноћи 1942, у сусрет изненада изниклом партизанском одреду, о коме је глас на необјашњив, али врло брз начин доспео до новосадских омладинаца.

Врло мало њих, чак и у бригади, знало је и за његово право име.

„Мајстор“ у футбалском тиму свога разреда у Новом Саду до избијања рата, „Мајстор“ у смелим акцијама омладине под будним погледом и суровом песницом мађарске полиције и новосадских шпијуна — и у одреду, а затим и у бригади, све до данас, остао је једноставно — „Мајстор“.

За Драгана, који је са њим, у тиму њиховог разреда, према ћуди или потреби, мењао места центархалфа или вође навале, уверени и један и други да ниједан од њих неће ни за живу главу дозволити да упропасти ма и једну шансу тима, пребацивање „Мајсторово“ у одред, чињеница да учествује у партизанској борби, да као и он корача у истом тренутку негде у некој колони, у сусрет Немцима, била је, У извесном смислу, још један доказ старог, већ опробаног ратног другарства. На редак и заиста мајсторски начин остваривано је то другарство на прашним футбалским игралиштима Новог Сада и војво: ђанских варошица у она незаборавна, врела недељна поподна, и У тркачким такмичењима средњошколске омладине. Та одушевљена омладина, која је правим ловоровим венцем китила час Драганову час „Мајсторову“ победнички ознојену и задихану, али тако срећну главу, знала је да тиме не награђује само такмаце него и једно заи-