Naša književnost

Људи на висбравни ; 561

ста ретко другарство. А то другарство расло је и постајало све дубље, без свечаних дечачких зарицања и потресних обећања, у разговорима о ономе што људи мутно, а дечаци још мутније називају „живот“, или у ћутању под дрворедима расцветаних новосадских кестенова, значајном ћутању два младића који су и у себи и око себе, поред свега, тих лудих и безбрижних година, осећали рађање нечег новог, необичног, свеобјашњивог и свеобухватног.

У зору шестог априла 1941, гледајући са крова троспратнице у којој је становао Драган безбројне ескадриле немачких бомбардера које су, преко још тихог, али највећим делом будног и неспокојног Новог Сада прелетале, у све већим таласима, у правцу Београда обојица су задрхтали у истом тренутку, неописивом као што је вечност неописива, једном истом мишљу, стравом и вером.

Сурово и нагло, те тешко оптерећене али незадрживе машине високо над њима, блистајући у тек рођеном сунцу благе и стравичне априлске недеље, раздерале су и последње лепљиве праменове магле изнад њих и око њих, на читавом хоризонту.

Го и крвав, као смрт, живот је за њих тек ту почињао, пред тим бескрајним хоризонтом.

Раставши се још истога дана увече код Железнечког моста на Дунаву, сједињени у нечему што човека са човеком спаја и против Ек изнад смрти, закорачали су, пошли су напред неповратно, тврдо «ж ведро, као што је тврда и ведра била њихова младост.

Чули су касније, каткада, један за другога.

На Дрини, и нарочито око Чајнича, пре ових борби, били су врло дуго близу један другоме, у јединицама чији су се положаји додиривали. Али се више никада нису срели.

Наједном су, у чудно дугим рафалима, заклокотали митраљези тешко је било разабрати колико, три или четири — далеко лево, из правца Златног Бора. Одјекнула је тупа експлозија ручне бомбе, па друга, па трећа, па четврта. Експлозије бомби загушиле су за тренутак клокотање митраљеза, али оно се наставило, после експлозије бомби још чујније, да га надјача митраљез смештен негде сасвим близу над Јечмиштем, из правца Хумића, кратким, безразложним рафалом.

— Вероватно пролетери. Завршавају чишћење — закључи Иван.

Борци Прве чете, седећи око њега у кругу у ниском жбуњу на домак села, тргнувши се од тог рафала, а неосетљиви за борбу у правцу Златног Бора, која је несумњиво постајала све жешћа, као јак и одлучан напад дочекан огорченим и већ раније припремљеним отпором. отпочеше по двојица и трсјица у један глас да говоре о јучерашњим догађајима у Борју.

2 БИБЛИО МА

УМУ РВ

Те ~

(С пветозке млвковић“ ) пр