Naša književnost

564 Наша књижевнбст

_сли светао, наизглед скоро нечујан, али топао, буран, чудесан живот безимених учесника у подземној борби народа.

— Спремај се Иванка, долази велико време, треба се добро потковати! — често јој је говогио Стеван, враћајући се с поште са тек приспелим новинама у рукама. Понављао јој је те речи много пута, али, иако је и она осећала то исто што и он, увек их је слушала са истом радошћу и не размишљајући више о њиховом значају.

Можда су баш то били њени најсрећнији тренуци. Чинило јој се да никада као у тим тренуцима нису били тако блиски, тако сједињени, тако потпуно своји и да Стеваново лице, озарено у тим трену цима необичним сјајем дана који су наилазили, у скоро дечјем заносу који је зрачио из њега, никада није било. тако драго и тако једино, само њено.

Одводили су га два пута у срез, на саслушање. Неко је будно, и тачно, мотрио. Али података је било заиста мало. Учитеља је требало склептати једног дана тако да се крсти и чуди. Нека ствар још сазрева.

Враћао се одмах, сутрадан, из среза, уморан и насмејан.

— Радознао свет! Замисли — чак покушава, бар за сада, да буде и учтив! Али памети — мало, јако мало!

Тако је прошла једва година дана.

Кад је, без могућности да ишта од ствари, ни за дете, понесе, једне ноћи, уз пијане псовке и кундачење одведена, он је већ био у шуми, с пушком о рамену — није је ни предавао после капитулације — са још тројицом омладинаца.

Мењао је боравиште из ноћи у ноћ. Померао се полако према Романији у којој, говорило се, иако никада сасвим одређено, већ деј|ствује велики партизански одред.

Било је чудно, и ничим то није могао себи да објасни — у тренуцима своје необичне самоће, коју су борци око њега сматрали светом, ма колико се упињао да замисли Мванкин лик, њене тихе, топле очи, њено високо, лепо чело и њена увек помало хладна, свежа уста девојчице — то никада није потпуно, ни једног тренутка, успевао.

Претварало се све у кошмар.

Оно што је он, читавим својим бићем, осећао као Иванку негде су вукли, све даље и даље од њега, у крваву маглу испреграђивану црним бодљикавим жицама.

Оно што је он, сваким својим дамаром, знао да је Иванка — посртало је и губило се, расплињавало се пред њим у врелом, мутном беспућу без краја, са малим драгим бићем тек рођеним из његове крви у наручју.

Оно што је он, сваким бескрајним тренутком свога ћутања дозивао у велики, у крвљу и сунцем обасјани, у једини живот — лежало је пред њим непокретно као леш, леш у отровним кошмарским испарењима, празних очних дупљи и опуштених, стрељаних руку.