Naša književnost

Људи на висоравни 503

Коста, комесар батаљона, имајући већ извештај о догађајима.

код Завајита, о отступању Трећег батаљона и о изванредно успешном контранападу који је изведен, показао га је и Ивану. Показао му га је не да га упозна са тим борбама Трећег батаљона и Прве пролетерске, о којима је он прве и детаљније вести и чуо од Ивана, него због напомене, испод извештаја куцаног писаћом машином, у дну листа, додате руком команданта бригаде.

Напомена је гласила:

„Према наводима команде Друге чете Трећег батаљона, у изненадном нападу на наше положаје на Златном Бору и Завајиту, којом приликом је Трећи батаљон отступио преко Завајита, тешко је рањен пушкомитраљезац Стеван Јерковић у ноге и у груди и остављен је због наглог наступања непријатеља. Превијен је и сакривен у шуми, али је ипак извесно да су га Немци открили и стрељали“. -

Стеван Јерковић, некадашњи учитељ у малом босанском селу на Дрини, најбољи пушкомитраљезац Трећег батаљона, био је по својим кратким, али увек смртоносним рафалима познат целој бригади. Ти славни рафали Стевана Јерковића, пушкомитраљесца Трећег бата: љона, свим борцима на положајима до којих су допирали развукли би лица у осмех и онда када би мисао о неопходном повлачењу са положаја била свакоме јасна, неизбежна и животно судбоносна.

До сада су ти рафали већ неколико пута, у борбама у Срему, у повлачењу преко Коњуха, у честим сукобима са групама и одредима четника у Бирчу изненадно мењали наизглед једино могући ток догађаја. Пораз Трећег батаљона или, у најмању руку, повлачење батаљона, а каткада, у вези с тиме, и померање, повлачење целе бригаде, ти рафали често су претварали у потпуно непредвиђено наступање, у одушевљени јуриш и — у победу.

— Треба штедети муницију, иако нам је они лиферују прилично уредно и, бар до сада, у довољним количинама — говорио је, скоро без осмеха, Стеван Јерковић после борбе.

То је говорио обично у оним ретким тренуцима кад није, као што су га борци најчешће затицали, замишљено извлачио димове из своје вечите цигарете.

Његова честа усамљеност и уобичајена и већ нимало необична ћутљивост, из којих је избијала мржња и одлучност која је испуњавала борце увек новом снагом, били су-свима разумљиви. Та мржња и одлучност Стевана Јерковића током времена постали су саставни део оног заједничког заноса и вере који су чинили дух бригаде, исто тако дуго усамљене и упућене нарочитим, необичним путем развоја.

Већ у првим данима маја 1941 усташе су му, нарочито због његових веза са сеоским омладинцима пред рат, отерале жену, Иванку, такође учитељицу, са тек рођеним првенцем, негде према Брчком, вероватно у Јасеновачки логор. |

Чекао је Иванку годинама. Једнога дана удружили су своје учитељски оскудне, али пробране библиотеке и отпочели су заједно опор