Naša književnost

Људи на висоравни 5 507

С лева, дубодолином, већ се пребацивала, без реда, чета са голе косе.

Видео је како у густој маси, трчећи, на косу избијају Немци, како се једна групица ужурбано врти око нечега, било му је јасно намештају тешки митраљез.

— Пси! — викну јетко према њима, иако је знао да га не могу чути, и поново притисну обарач.

Изненадни ударац у груди одбацио га је од пушкомитраљеза. Сав обливен крвљу, широко раширених руку, пао је на влажно лишће, с главом поред отворене торбе у којој су се црнели пуни оквири резервне муниције.

Шумом су се разлегале експлозије ручних бомби. Све бешње је кључала пушчана и митраљеска паљба.

Носили су га негде задихано, журно, прво кроз сасвим млад, густ честар, затим преко неког црног, ниског жбуња приљубљеног

уз жуту земљу, па каменим, ко зна кад исушеним коритом и потока.

Саплитали су се и посртали о пањеве и оборена стабла, по кли: завим наслагама влажног лишћа — кроз све јачу обамрлост назирао је црвено, ознојено и чудно усплахирено Митрово лице и црне, велике очи болничарке Каће, које су се светлеле негде над њим час ту час тамо, с мржњом и њему до сада непознатом, горућом топлотом.

Превијен, покривен Каћиним шињелом, лежао је на земљи, у дну сасвим уске, мале клисуре, густо обрасле младом буковом шумом.

Није био свестан колико је времена прошло од онога тренутка кад је осетио онај страховити удар у груди.

Сасвим близу над њима изненадно је одјекнуо дугачак рафал машинке. По камењу, по наслагама лишћа око њих тупо су запраштали метци, престижући један други — као жабице које је давно у детињству правио на вечито мирној површини малог безименог језера крај свога родног села у Лици. :

Затим је јасно чуо туђе, скоро пословно мирно изговорене речи негде над собом.

Шиштећи и клокоћући прострељеним плућима, са мехурићима вреле пене на потпуно белим уснама, одједном је схватио да су то они, Немци, да је то она, злогласна 738- -ма, која већ десет дана засипа из авиона положаје бригаде неписменим, одвратним летцима о безусловној предаји и о „милости“ за пребегле „непобедивим немачким оружаним снагама“!

И, изнад свега, одједном је схватио да је батаљон у потпуном, у поразно хаотичном повлачењу са Златног Бора на целој линији, са свих положаја.

У томе тренутку нагло, као убод ножа у мозак који му је својом оштрином и свирепошћу надјачао и бол у размрсканом зглобу колена и бол у грудима што га је све више и све неподношљивије гу-