Naša književnost

514 Наша књижевност

Око Ивана, у меку земљу, влажном стазом од набијеног ситног камења које се жутело, зари се неколико кратких рафала. Меци су издизали земљу у малим могилама око њега, прштали по ситном камењу стазе разбијајући га и подижући прашину.

Без икаквог заклона, одмицао је полако, немоћан да избегне митраљирању као што ни бомбу не би могао да избегне, и даље сантиметар по сантиметар. Било је, упркос свему, очигледно да га до сада нису опазили, а, кроз неколико тренутака, морао је и иначе свему овоме да дође крај.

Погледа на авионе.

Кружили су и даље високо, митраљирајући све ређе, смиреније.

— Ипак одлазе! — одахну Иван и, сав у зноју, упрљан блатом по плећима, лактовима и коленима од лежања и пузања по земљи опет баци поглед према водоводу.

Иако тамо никога није видео, хтеде да им довикне да се авиони спремају за одлазак, да је све готово, да већ одлазе.

Али угуши узвик.

— Иду на Ријеку! Бомбардоваће Ријеку! Јасно! — у оштром осећању немоћи шкрипну зубима и, већ брже, али са дубоким стидом који га је свега, неодољиво обузимао, поче да пузи натраг, према Челебићу, према још мртвој водоводној инсталацији, вукући торбу и машинку, чија је цев, то узгред опази, била набијена земљом.

Штуке отпочеше напад на бригадну болницу.

Уз бректање поново разбеснелих мотора и панично завијање сирене, два бомбардера, један за другим, већ су били ишчезли испод гребена који се надносио над Ријеку, дубоко доле у клисури.

Ишчезну и трећи, затим четврти, затим пети.

Потмуле, учестане експлозије из дубине одјекнуше чудно, тупо, као негде у подземљу.

До Мвана допре само хук тих необичних експлозија. Сада није могао да види ни дим, ни пламен, ни земљу која се издиже на све стране да се смири око великих кратера, нити је до њега допирала одбачена парчад камења и грудве земље.

Грмљавина бомбардовања, одбијена од масива Љубишње, чинило се устостручена, разлегала се преко њега далеко у висораван стравичним одјеком.

Застао је слушајући.

Штуке су стреловито излетале из дубоке клисуре. Оријентисане према санџачким замагљеним брежуљцима, завијале су према Орловици и поново нестајале у дубину клисуре пуштајући бомбе тек онда кад их Иван више није могао видети.

Осећање немоћи и стида у њему постепено се губило. Замењивало га је сазнање које му је ознојено, гневно лице све више ублажавало уморним осмехом, осмехом који се код њега често смењивао са тврдом, наизглед потсмешљивом гримасом, од које су они, који га нису ближе познавали, чак и зазирали.