Naša književnost

Људи на висоравни : 515

— Ипак су погрешили! Опет су погрешили! — размишљао је скоро гласно.

Било је очигледно да се болница, чувши бомбардовање Челебића, у сваком случају највећим делом повукла ван села, потоком, према гребенима и пећинама који су стрмо надвисивали леву обалу Ћеотине.

Бомбардовање, необично нагло, престаде.

Кроз тек насталу дубоку, мртву тишину поново оштро заштекташе митраљези.

Видео је поново авионе, свих девет. Уздизали су се полако све више у јасно плавом небу и сада дугачким, по свему судећи произвољним рафалима празнили своје пантљике са митраљеском муницијом, просипајући је у ову глуву балканску клисуру обесно, као у некој пакленој оргији.

Иван устаде.

Бомбардери, окренути северу, скренуше у правцу Орловице и нестадоше нагло, уз равномерно бректање мотора, иза њеног врха, вероватно према Јечмишту, истим правцем одакле су дошли.

Небо је било мирно, плаво, као да је све што је претходило била ужасна фантасмагорија.

Поново се однекуд чу необичан, бодар птичји цвркут.

— Тоне! Курира! Брзо! — викну Иван групи која је већ стојала крај зида на коме су пре почетка бомбардовања седели, осврћући се около да виде шта је с њим.

Били су бледи, жмиркајући на сунцу према Орловици куда су се штуке изгубиле. Нарочито је Тоне био блед.

Курир, Цвјетин, отрча према Ријеци с налогом који је Тоне већ био припремио за хитан извештај о евентуалним губицима и уопште о стању болнице.

Поседаше поново на зид, савијајући цигарете, прво ћутећи, а онда, као изненадно пробуђени, скоро не слушајући један другога, изгубише се у недореченим мислима које су нагло узавреле у свима, тражећи одушка.

— Први пут! Нисам знао да је овако! — као оправдавајући се због нечега окрете се Тоне Ивану.

— За ово бомбардовање Челебића треба Герингу дати још један, не — још два гвоздена крста! — с осмехом рече Илија.

Цела група се гласно насмеја.

Челебић, навикнут, огуглао, потпуно пуст, помало се још пушио. Дим се извијао отприлике негде код општинске зграде. Нешто се запалило од бомбардовања.

Иначе, као да се ништа у њему није променило. Пустош је остала пустош. Само тај једини уски стуб дима као да је био сведок, и страхотна опомена, да је Челебић неуништив, против свакога који на њега насрће и за сва времена и да ће, упркос свему и после свега, још