Naša književnost

516 ; Наша књижевност

увек постојати у њему нешто што може да гори, као непобедни и вечити знак живота. — Истоварише се честито! Само им слаба вајда кад нису прво на

Ријеку! — јави се курир Бранко, припаљујући полако дебелу цигарету о Иванову.

И отпљуну.

—- Богами беше гадно, друже Иване! Притисле ове цеви, мемла, не видиш ништа — кб у гробу! А тутњи под тобом, све се тре-

се, чак се и цеви тресу!

Угледаше Цвјетина, који се, задихан од пењања уз стрму страну клисуре, из Ријеке, још увек трчећи, приближавао са ознојеним од напора, али насмејаним лицем.

— Друже начелниче! Ништа! Само четири коња и један погођен у слабину! Погинуло и једно теле! — довикну издалека и успори ход, скидајући дланом зној који му је већ нагризао очи, са чела и лица.

Иван коначно одахну.

Тоне га ћутећи погледа у очи и, скоро нечујно, такође одахну.

— Најзад! Упише се очима у малу, мокру од ознојене Цвјетинове руке, оловком исписану цедуљу — извештај команде болнице.

Читали су је истовремено, сваки у себи, заједно са санитером Илијом, који се нестрпљиво нагао над њу. Курир Бранко читао је преко Ивановог рамена.

Одасвуд, око те мале групе људи крај спаљеног станишта, које се још увек, ко зна који пут, димило, из читавог предела под коначно смиреним, јасно плавим небом тог необичног мајског дана 1943, одисала је бујна, окрепљујућа, помало горка свежина челебићске висоравни. Сунце, као огромни црвени котур, падало је у Тару.

Иван и Бранко кренуше.

Иван је хитао, измичући стално напред. Брзо прођоше цркву и шумарак иза ње, закрчен ишчупаним младим стаблима и поломљеним гранама од огромних авионских бомби. Ћутећи су заобилазили велике, тек створене рупе и брда сиве, посне земље.

Из велике даљине, али не од Фоче него из сасвим супротног правда, негде чак иза Дурмитора, допирала је до њих уједначена, спора, тупа топовска паљба. -

—- Затежу обруче! Опет! — прође Ивану кроз свест мисао коју је данима, од првих чарки са „вражјом дивизијом код Чајнича, узалудно и са све мање уверености потискивао.

Тада још није знао да су Немци, пребацивши из Сарајева велике контигенте на Вишеград, потпуно загосподарили долином Лима, скоро незадрживо надирући с истока; да су, заједно са четницима и Италија-