Naša književnost

Људи на висоравни 487

дрво — прикуцао прописну признаницу са печатом штаба бригаде :а дрво а њих, сиротице, довео у село, у болницу! Само да ми је завоја! Испирај старе, скупљај сваку крпу — све недовољно! А и првих завоја, ако брзо не отмемо од Немаца, скоро ће понестати! — укратко је, на свој уобичајени начин, реферисао бригадни санитер Илија, избивш:!: пре десетак минута из Ријеке.

И додао је, забринутијим гласом, бришући ознојене наочари:

— Само два случаја температуре а остали — боље него икад! Миле Симовић и Дервиш, онај мали Фочак... Дервишу је стопало потпуне разнесено од мине. Изгледало је да је ипак већ почело зарашћивање, и да није било оног марша од Метаљке до Мељака — зарасло би сигурно. А и Симовићев кук ми је још увек сумњив! Само да опет брзо не буде покрета!

Тоне, начелник штаба бригаде, седео је поред Ивана. Управљао је доглед, као по навици, час према Јечмишту, час далеко према Завајиту и Златном Бору, час према Борју, скоро потпуно напуштеном после продора Немаца и усташа код Завајита.

Илија и курири, Цвјетин и Бранко, лежали су поред зида, на малом оцедитом узвишењу. Илија, пошавши после сређивања бригадне болнице на положај, за Златни Бор, задржао се на Челебићу да се одмори. Лежао је полузатворених очију, са својом црном санитетском торбом од тврде коже под главом, наочара смешно намакнутих на мали, оштар нос, као увек кад је дремао. Курири су такође лежали, мало подаље. И сада су се препирали, полугласно — чинили су то кадгод би их необична и немирна курирска судбина саставила.

— Ја ти кажем да је најтежа финска! Носио сам ја и немачке, и усташке, и италијанске, али од финске нема теже! — полако и спокојно набрајао је иначе ћутљиви Бранко, који је у зиму 1942 напустио место ученика у сарајевској железничкој ложионици и преко Романије доспео у Бирач, на партизанску територију.

— А американска! Нема теже машинке од американске! Прошле године, кад је у Власеницу избила Прва пролетерска, к'о ово сад, видео сам је код једнога командира. Прави митраљез! И бије ко шварцлозе — све тутњи! — подигао је глас седамнаесттодишњи Цвјетин. белих обрва, у италијанским баканџама са двоструким ђоном које су му очигледно биле велике.

Гледао је замишљено у ускомешано небо над собом као да и сад гледа тог непознатог командира Прве пролетерске са огромном американском машинком о врату. Тај први сусрет са партизанима из Ср: бије који је он доживео после бекства од усташа са Мајевице у Власеницу, и тога црнооког командира са шајкачом на којој се као ружа црвенела велика петокрака звезда, Цвјетин неће никада заборавити. Ето, сад је Прва пролетерска опет наишла, и Цвјетин се надао и поуздано веровао да ће, било шта било, свакако, ма којим путем, ударити изненадно на тога командира, само ако није до сада погинуо. И наставио је, и даље загледан у црне облачине над собом;