Naša književnost

заравњен скока

пунбиаљу И 4Вае

ти ~

| |

ал ег

18 3 : Наша књижевност

у тој националној и народној револуцији, предводник и организатор“

је била партија радничке класе, која је законити наследник Светозара Марковића. Једино она је могла да окупи све родољубе свих народа Југославије, да оствари савез између радника, сељака и народне интелигенције. Једино под руководством Комунистичке партије и друга Тита могло је у овом рату бити решено национално питање у нашој земљи, равноправношћу наших народа. Остварена је народна држава, култура је постала народна својина, и остварени су услови за расцват народне културе. Зар није то остварење борбене визије Светозара Марковића, великог сина српског народа, поноса свих народа ЈугославијеР М

У летимичној разради својих књижевних схватања Светозар је падао у грешке уједностављавања, једностраности, бркања појмова, нефилософског уопштавања. Ми то данас не треба да казујемо као ретроспективну критику, него само ради тога да не би: данашњи читаоци сваку реченицу Светозареву схватили као научну формулацију. У оправданој борби против мртворођене сколастичне естетике српских професора он је одбацио и естетику уопште. Он је говорио и о сливању уметности и науке, не видећи особености једне и друге, особене начине одражавања стварности па и особене законе уметности с једне

_и науке с друге стране, у оквиру истих закона друштвеног развитка

и друштвених идеологија. Он је врло жестоко иступио против „рецептурно-апотекарске критике“ која превиђа садржај, но сам је дао само општу критику беде српске књижевности коју је затекао. У своме чланчићу „Литературни вечер“ он с поштовањем говори о руској „обличитељној“ литератури (литератури која раскринкава), али је ипак указао и на уметничку слабост неких добронамерних књижевних „обличитеља“, правилно истичући да руска књижевност и критика могу захтевати много више, јер постоји већ низ великих руских писаца, као на пример Гогољ, који то раскринкавање врше с великом снагом уметничког обликовања. Није нимало погрешно што се он за српске прилике задовољавао и таквим књижевним појавама које су се у Русији већ извргавале потсмешљивој критици. Јер у српској књижевности требало је пробијати бреше, крчити нови пут. Светозар је то учинио више негативном критиком него позитивним поставкама, али оних неколико позитивних поставки што их је дао било је пресудно, и пут који. је показао био је правилан. Уза се је имао Бугарина револуционарног демократу и књижевника Каравелова, а ускоро је уза се имао велики део Уједињене омладине и скоро све значајне српске писце.

Његов оштри потсмех безосећајним љубавним јадиковкама, лажним национално-романтичним тирадама, идиличним описима измишље

мем