Naša književnost

Светозарева буктиња

ног села итд. извршио је дејство једне олује која чисти атмосферу Дотичући се „поетских“ будалаштина разних Мита Поповића, Абердара, Груића, и приповедачких сочињенија по часописима, Светозар је то сажео овако: „Наши песници, живећи у наивном уверењу да је песник неко више створење, које је створено да љуби и страда и да своја страдања прича зори, ружи и славују, или да их дави — у вину, начинише од наших 2—3 журнала неки бесмислени „комплиментирбух“, а често и пошту за своје „либсбрифе“ (љубавна писма)“, У свим тим сочињенијама „нема онога што је главно — нема истинског живота људског“. „Наш друштвени живот заудара трулежем, а наши песници постојано сањају, миришу ружу, гледају зору, слушају славуја, или туже неком особитом тугом, тугом ситог човека, коју је истинито карактерисао брат Каравелов у „Матици“; а ако се додирну нашег живота, то бирају само оно што је „естетично“, што задовољава нежни“ укус лепих сестара, који.су они искварили.“ Одбацивање естетике за Светозара значи уствари одбацивање лажног естетизма који је застирао омладини очи пред друштвеном стварношћу. Насупрот томе, Светозар је захтевао истину о животу. Он није „забрањивао“ песницима да певају о љубави. Он је само указивао на то да песник треба да казује нешто што се народа тиче, да је „прошло време кад су на песника сматрали као на створење обдарено божанском силом, које „ствара“ све што му дође у угрејану главу“. Свето: зар тражи да књижевник изражава живот. „Књижевник је дужан да разуме живот људски са свим разностручним приликама, што их живот ствара; да разуме потребе које се рађају у животу и да уме да одговори на питања што их живот задаје сваким тренутком.“ Као и Чернишевски и Доброљубов, он истиче првенство садржаја, предметно-чулног и идејно-засићеног одраза друштвене стварности, како бисмо то формулисали језиком данашње естетике. Од критичара он тражи да не мере „естетичке форме“ по рецепту, да не мере дело по неким „вечитим непроменљивим законима о лепоме“, него да „анализују садржај предмета“. При томе Светозар цитира Чернишевског, један не баш најкарактеристичнији пасус Чернишевског о салфжају књижевног дела. Чернишевски и Доброљубов су у то питање ућли неупоредиво дубље но Светозар, али је Светозар, са бугарским песником-револуционарем Ботевим, био први на Балкану који га је тако поставио. Доброљубов је у своме класичном есеју „Шта је обломовштина“ с ванредном финоћом проникао у суштину питања: зашто је важно шта изображава уметник, а не само с каквим особеностима талента. Питање је у томе на шта траћи или на шта примењује уметник свој таленат, да ли се оно, што он талентовано казује, тиче читалаца, да ли изазива у њима дубока људска осећања и сазнања, или то не остаје само игра уметниковог субјекта небитним предметима. У томе се састоји питање „корисности“ или „бескорисности“ о коме говори Чернишевски, није то неки вулгарни утилитаризвам, него захтев да уметност буде заиста

РАЈ