Naša književnost

МР РАИ а 4

Белешке

којима су били Јаша Продановић, Марко Николић, Миленко Вукићевић и други, који су доцније пошли разним политичким правцима — сачињавала је у Београду сталан кружок са редовним састанцима, на којима се диску. товало о идејама Светозара Марковића и о могућности практичне примене тих идеја. Нелегализован као друштво, кружок је незванично носио назив Друштво „Светозар Марковић“, а састајао се, већином под маском кафанског провођења у „Еснафској кафани“ на Булевару, на домаку данашње Скадарлије.

У тој атмосфери омладинског полета и вере у бољу будућност родила се и прва композиција присталице тога покрета, тадашњег ђака првог београдског конзерваторијума, Боже Јоксимовића, данас најстаријег живог српског композитора.

Требало је узиму 1888 године да друштво приреди забаву — прича Јоксимовић — на којој би се још више учврстило дружељубље, које је већ иначе постојало међу члановима, везаним истим политичким идејама, па је Јоксимовић компоновао „Напред, марш Светозара Марковића“ и „Светозарево коло“, Са Мертловим оркестром, који је тада био на цени у Београду, и са члановима Друштва, међу којима је било и чланица, Јоксимовић је вршио пробе за забаву, спремао коло и „премијера“ овог извођења имала је толиког успеха да је после тога уследило небројено реприза. Признање Друштва композитору _с није се свело само на комплименте; он је од Друштва за своје успеле композиције добио награду од — 40 динара!

Пред нама су те композиције. Марш —- чију је насловну страну, са сликом Светозара Марковића, очигледно са љубављу и вољом, израдио тадашњи радник _ Државне штампарије Пера

Марковић, који је и литографски У-

множио ту композицију — носи све одлике почетничких радова: несналзжење у музичкој ортографији и примитивизам у музичком изражавању. „Светозарево коло“ издато је 1916 године у Паризу заједно са осталим

153

колима Боже Јоксимовића. Писано је у народном духу и има већ извесну углађеност у клавирском ставу и, наравно, пристојнију графичку опрему. Ма да те композиције, као почетнички радови, не занимају нарочито историју српске музике, оне сведоче 0 племенитим тежњама младога композитора и о једном периоду напредних стремљења међу српским интелектуалцима крајем прошлога века. СВАКЕ

Акт о одузимању стипендије Светозару Марковићу. — Овде доносимо текст акта којим се одузима стипендија Светозару Марковићу (в. факсимил у овој свесци на стр. 44):

„31 јануара 1870 год. у Београду.

Министар просвете и црквених дела, разумевши, да је г. Светозар Марковић, државни питомац, који у Цириху учи техничке науке, писао онај чланак, који је у бројевима 116—119 „Заставе“ од прошле год. оштампан под насловом: „Српске обмане од једнога Србина из Кнежевине“, где се оговара устав Кнежевине српске и она начела која су уставом усвојена, обманом се пназивају, — писмом својим упитао је г. Марковића, је ли он тај чланак писао, па ако јесте да министру каже, а ако није, да ће о томе најбоље уверење дати, ако то изјави у оном истом листу, где је тај чланак штампан. А како на то министру није одговорио, другим нисмом препоручено му је да то учини.

На то је г. Марковић, у место да одговори, као што је питан, у 8 и 9 броју „Заставе“ од 21 и 23 јануара ове год. упутио своје отворено писмо министру у коме, признајући да је он писао онај чланак, продужава оне исте изразе, који се налазе у предозначеноме чланку.

Г. Марковића влада је на страну послала да учи техничке науке, а не да се бави политиком. Оваки поступак не приличи државноме питомцу и противан је постојећим за државне питомце правилима, која им се знања и управљања ради саопштавају, и којих 8-ма тачка, између осталога, изреком гласи: „да ће бити одмах на траг позвани ако се дру-

Пиве НИ бо у и